Песма “Подне” има две слике: слику природе и слику стања у души лирског субјекта.
Прва слика се протеже у прве три строфе. Оне су дескриптивне, сликају панораму, описују место на коме се лирски субјекат налази. Друга слика се протеже кроз последње две строфе. Мирноћа и тишина природе владају и у души лирског субјекта кога песник уводи на крају песме (прво природа, па човек), казујући како и он осећа исти тај мир и мук. Последњи стих је намерно испрекидан: „Галеб још светлуца. Мир. Свуда је подне.“ Подне нам доноси тај мир и тишину; испрекидане, кратке реченице служе томе да створе такав утисак успорености и мира, у подне, тај врхунац дана када влада највећа врућина и нема никога.
Јован Дучић
Подне
Над острвом пуним чемпреса и бора,
Младо, крупно сунце пржи, пуно плама;
И трепти над шумом и над обалама
Слан и модар мирис пролетњега мора.
Љубичасте горе, гранитне, до свода,
Зрцале се у дну; мирно и без пене,
Површина шушти и целива стене;
Свод се светли топал, стаклен, изнад вода.
Прах сунчани трепти над испраним песком,
И сребрни галеб понекад се види,
Светлуца над водом. И миришу хриди
Мирисом од риба и модријем вреском.
Све је тако тихо. И у мојој души
Продужено видим ово мирно море:
Шуме олеандра, љубичасте горе,
И блед обзор што се протеже и пуши.
Немо стоје у њој сребрнасте, родне
Обале и врти; и светли и пали
Младо, крупно сунце; и не шуште вали,-
Галеб још светлуца. Мир. Свуда је подне.
