Pesma “Podne” ima dve slike: sliku prirode i sliku stanja u duši lirskog subjekta.
Prva slika se proteže u prve tri strofe. One su deskriptivne, slikaju panoramu, opisuju mesto na kome se lirski subjekat nalazi. Druga slika se proteže kroz poslednje dve strofe. Mirnoća i tišina prirode vladaju i u duši lirskog subjekta koga pesnik uvodi na kraju pesme (prvo priroda, pa čovek), kazujući kako i on oseća isti taj mir i muk. Poslednji stih je namerno isprekidan: „Galeb još svetluca. Mir. Svuda je podne.“ Podne nam donosi taj mir i tišinu; isprekidane, kratke rečenice služe tome da stvore takav utisak usporenosti i mira, u podne, taj vrhunac dana kada vlada najveća vrućina i nema nikoga.
Jovan Dučić
Podne
Nad ostrvom punim čempresa i bora,
Mlado, krupno sunce prži, puno plama;
I trepti nad šumom i nad obalama
Slan i modar miris proletnjega mora.
Ljubičaste gore, granitne, do svoda,
Zrcale se u dnu; mirno i bez pene,
Površina šušti i celiva stene;
Svod se svetli topal, staklen, iznad voda.
Prah sunčani trepti nad ispranim peskom,
I srebrni galeb ponekad se vidi,
Svetluca nad vodom. I mirišu hridi
Mirisom od riba i modrijem vreskom.
Sve je tako tiho. I u mojoj duši
Produženo vidim ovo mirno more:
Šume oleandra, ljubičaste gore,
I bled obzor što se proteže i puši.
Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne
Obale i vrti; i svetli i pali
Mlado, krupno sunce; i ne šušte vali,-
Galeb još svetluca. Mir. Svuda je podne.
