Некада је романтика била саставни део удварања без које се није могло замислити рађање једне љубави. Романтика није куповина што лепших поклона, скупих ситница и вечера за двоје у отменом ресторану. Романтика је само за храбре, за оне који умеју да погледају у очи једне жене и преспу у њену душу нежност и крхкост која се вешто крије у мушком бићу.
Таленат за удварање некада је подразумевао обавезно рецитовање и писање најлепших стихова којима би се осећања и љубав према једној жени могли исказати.
Ако нисте вични у рецитовању и писању, а ви онда прочитајте вашој нежнијој половини или жени за којом чезнете неке од стихова које смо за вас издвојили. Можете јој оставити и папирић са песмом поред јастука, у поштанском сандучету, испод брисача од аута… Видећете, жена, вечито гладна нежних речи и доказа о томе колико је заиста волите, сваки ваш покушај да је освајате најнежнијим љубавним изјавама схватиће као потврду неизмерне љубави и среће.
“Ја сам своју душу у твој живот прено,
и све твоје мане, грехе и врлине
заволео тамном страшћу, драга жено,
страшћу ради које живи се и гине.
Ти си светлост моје радости и туге
и молитва чиста срца у самоћи,
радост мојих снова у бојама дуге,
вера мога бића у дану и ноћи.
Кад причешће дође душе коју звона
зову вечном царству чистоте и мира,
ти си моје вере велика Мадона
пред којом се цели из светог путира.
Што живимо дуже, везани смо чвршће,
ти си тамна чежња нагона и жуди,
и разблуде моје, кад на мени дршће све,
похота се почиње да буди.
Кад инстикт са свешћу почне да се бори,
кад се вани проспе месечина бела,
црвен пламен мојих страсти увек гори
на грешном олтару твог мирисног тела.
И сто тамних веза у нама се спаја
веза раних снова о вечној лепоти,
веза нашом децом, радости и ваја,
и перверзне страсти и душе и плоти.”
Сима Пандуровић “Жена”
“Из којег си ти свијета
Из којег цвијета долазиш
Зашто ниси као и све друге жене
Које прођу као сјене
Чија се ни имена не памте
Чији се додири усана забораве
С првим јутром.
Из које си ти љубави
Из које књиге
Из којег романа
Кад ми тако без икаквог плана
Без намјере
Срце ломиш на дјелове
И ноћи ми претвараш у дане.
Која си ти жена
Кад ми пола живота у тебе стане
Због које жалим
Све ово што пребрзо иде
Што су јесени ближе
И што ми се сузе виде први пута.
Једино си с неба могла доћи
Јер друге путеве познам
И на њима сам с другима био сам.
Из којег си свијета
Из којег цвијета носиш тај мирис
Да те волим
И никад не преболим.”
Жељко Крзнарић
“Због свега што смо најлепше хтели
хоћу уз мене ноћас да кренеш.
Ма били светови црни, ил бели,
ма били путеви хладни, ил врели,
немој да жалиш ако свенеш.
Хоћу да држиш моју руку,
да се не бојиш ветра и мрака,
успавана и кад кише туку,
једнако крхка, једнако јака.
Хоћу уз мене да се свијеш,
кораке моје да ухватиш,
па са мном бол и смех да пијеш
и да не желиш да се вратиш.
Да са мном испод црног неба
пронађеш хлеба комадић бели,
пронађеш сунца комадић врели,
пронађеш живота комадић зрели.
Ил цркнеш, ако црћи треба
због свега што смо најлепше хтели.”
Мика Антић
“Па ти ме љубиш, збиља ме љубиш,
Драго, једино моје?!
Мјесеце љубав је у мени расла,
Ал ником то не хтједох рећи.
Био сам сâм, испијен од чежња,
А тако близу срећи.
Да л’ мого сам слутити овога јутра,
Блијед још од пробдите ноћи,
Да ћу ти шаптати ријечи,
Сањање у самоћи?
И да ћу тог јутра, што ће се вјечно
У ризници срца да злати,
Наић на руку топлу и спремну
Да стисак ми дршћући врати?”
Добрица Цесарић “Мала кавана”
“Очију твојих да није
Не би било неба
У малом нашем стану
Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали
Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле
Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило”
Васко Попа
“Кажи ми, кажи,
Како да те зовем,
Кажи ми, какво
Име да ти дам.
Хоћу ли рећи:
“Дико”, или “снаго”,
Или ћу “лане”,
Или “моје благо”.
Хоћу ли “душо”,
Или “моје драго”,
Кажи ми, какво
Име да ти дам!
Све су то мила
Имена и лепа,
Којима Србин
Своме злату тепа.
Ал” ја бих провео
Читав један век,
Тражећи лепше,
Дичније и слађе,
Милије име,
Што још не чу свет,
Да њим назовем
Мој румени цвет.”
Ј. Ј. Змај
