Nekada je romantika bila sastavni deo udvaranja bez koje se nije moglo zamisliti rađanje jedne ljubavi. Romantika nije kupovina što lepših poklona, skupih sitnica i večera za dvoje u otmenom restoranu. Romantika je samo za hrabre, za one koji umeju da pogledaju u oči jedne žene i prespu u njenu dušu nežnost i krhkost koja se vešto krije u muškom biću.
Talenat za udvaranje nekada je podrazumevao obavezno recitovanje i pisanje najlepših stihova kojima bi se osećanja i ljubav prema jednoj ženi mogli iskazati.
Ako niste vični u recitovanju i pisanju, a vi onda pročitajte vašoj nežnijoj polovini ili ženi za kojom čeznete neke od stihova koje smo za vas izdvojili. Možete joj ostaviti i papirić sa pesmom pored jastuka, u poštanskom sandučetu, ispod brisača od auta… Videćete, žena, večito gladna nežnih reči i dokaza o tome koliko je zaista volite, svaki vaš pokušaj da je osvajate najnežnijim ljubavnim izjavama shvatiće kao potvrdu neizmerne ljubavi i sreće.
“Ja sam svoju dušu u tvoj život preno,
i sve tvoje mane, grehe i vrline
zavoleo tamnom strašću, draga ženo,
strašću radi koje živi se i gine.
Ti si svetlost moje radosti i tuge
i molitva čista srca u samoći,
radost mojih snova u bojama duge,
vera moga bića u danu i noći.
Kad pričešće dođe duše koju zvona
zovu večnom carstvu čistote i mira,
ti si moje vere velika Madona
pred kojom se celi iz svetog putira.
Što živimo duže, vezani smo čvršće,
ti si tamna čežnja nagona i žudi,
i razblude moje, kad na meni dršće sve,
pohota se počinje da budi.
Kad instikt sa svešću počne da se bori,
kad se vani prospe mesečina bela,
crven plamen mojih strasti uvek gori
na grešnom oltaru tvog mirisnog tela.
I sto tamnih veza u nama se spaja
veza ranih snova o večnoj lepoti,
veza našom decom, radosti i vaja,
i perverzne strasti i duše i ploti.”
Sima Pandurović “Žena”
“Iz kojeg si ti svijeta
Iz kojeg cvijeta dolaziš
Zašto nisi kao i sve druge žene
Koje prođu kao sjene
Čija se ni imena ne pamte
Čiji se dodiri usana zaborave
S prvim jutrom.
Iz koje si ti ljubavi
Iz koje knjige
Iz kojeg romana
Kad mi tako bez ikakvog plana
Bez namjere
Srce lomiš na djelove
I noći mi pretvaraš u dane.
Koja si ti žena
Kad mi pola života u tebe stane
Zbog koje žalim
Sve ovo što prebrzo ide
Što su jeseni bliže
I što mi se suze vide prvi puta.
Jedino si s neba mogla doći
Jer druge puteve poznam
I na njima sam s drugima bio sam.
Iz kojeg si svijeta
Iz kojeg cvijeta nosiš taj miris
Da te volim
I nikad ne prebolim.”
Željko Krznarić
“Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.
Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.
Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.”
Mika Antić
“Pa ti me ljubiš, zbilja me ljubiš,
Drago, jedino moje?!
Mjesece ljubav je u meni rasla,
Al nikom to ne htjedoh reći.
Bio sam sâm, ispijen od čežnja,
A tako blizu sreći.
Da l’ mogo sam slutiti ovoga jutra,
Blijed još od probdite noći,
Da ću ti šaptati riječi,
Sanjanje u samoći?
I da ću tog jutra, što će se vječno
U riznici srca da zlati,
Naić na ruku toplu i spremnu
Da stisak mi dršćući vrati?”
Dobrica Cesarić “Mala kavana”
“Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo”
Vasko Popa
“Kaži mi, kaži,
Kako da te zovem,
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam.
Hoću li reći:
“Diko”, ili “snago”,
Ili ću “lane”,
Ili “moje blago”.
Hoću li “dušo”,
Ili “moje drago”,
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam!
Sve su to mila
Imena i lepa,
Kojima Srbin
Svome zlatu tepa.
Al” ja bih proveo
Čitav jedan vek,
Tražeći lepše,
Dičnije i slađe,
Milije ime,
Što još ne ču svet,
Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.”
J. J. Zmaj
