Похвала старости, Моме Капора: Духовите речи које најбоље описују човека у трећем добу

0
365

Кад уђете у извесне године, што за човека ваших година и нису неке године, најпре примећујете да су вам новине све даље а руке све краће. Тачније, што је човек старији, слова су му све ситнија а проблеми све крупнији. Упутства за употребу лекова, на пример, толико су ситно штампана да их могу, без лупе, прочитати само млади и здрави, којима лекови нису ни потребни.
Ипак, многи моји вршњаци крију своју ћоравост јер се тешко опраштају од најбољих година (најбољих, за шта?), што није мој случај. Највећи део дана тако, проводим тражећи наочаре с којима ћу пронаћи друге наочаре, које су ми, иначе, на челу.

У кафанама се јављам људима са којима не говорим и видим о коме се ради тек кад почнемо да се љубимо. На улици пролазим покрај пријатеља без поздрава, па они мисле или да сам љут на њих или да сам се због нечега уобразио. Како да им објасним да их не видим баш најјасније, а да ипак не могу да око врата обесим таблу с натписом: ЈА САМ ЋОРАВ.
Ипак, та ћоравост има и добре стране: ономе ко не види најбоље све жене су лепе, а свет је непрестано у ружичастој измаглици. Срећом, највећи део живота провео сам по кафанама, па јеловнике не морам да читам: знам их напамет, од хладних предјела до потписа управника ресторана. Невоља је једино када ми неко наручи шкампе на бузару, а ја у белим панталонама. Како очистити гамбора а да не прсне црвена бузара на панталоне – флека која се једино гарантовано вади маказама. Успут, догађају ми се разна чуда.
Једанпут сам излазећи из авиона на аеродрому у Дубаију, држећи стално на оку неког хоџицу са белим турбаном који се укрцао у Београду, прошао неколико пасошких и царинских контрола и нашао се (нико не зна како и на који начин), на улазу за авион за Џеду, одакле ме је у последњем тренутку вратила моја жена, иначе стјуардеса.

Наравно, старост има и својих великих предности; на плажама не морате да скачете у море са смртоносних висина, да роните или да пливате лептир стилом да бисте освојили нечије срце. Можете мирно да отпливате до првог чамца и да све време останете у води држећи се за конопац од сидра. Не морате да будете ни шармантни, нити да освајате младе лепотице; довољно је само да помислите да вам могу бити унуке.
Сваког јутра шетам свог пса Арчија по парку, а нико не зна да у ствари он води мене, а не ја њега. Шетам тако с њим око језера на Ади Циганлији кад ме заустави нека постарија дама:
– Момо! – узвикнула је и стала испред мене.
После неколико часака, пошто је утврдила да је нисам препознао, упита ме да ли знам ко је она?
– Је ли то неки квиз? – покушавам да се извадим. – Ако је квиз, шта добијам ако погодим?
– Не, не… – казала је дама – хајде, реци ми ко сам.
– Како, ко си, у питању је значи, криза идентитета. Идеш по свету и питаш људе ко си?
Најзад, она ми рече своје име. Била је то моја прва љубав. Разгрнуо сам време и испод његових наслага открио драге сивкасте очи из 1956.
– Ништа се ниси променила! – казао сам стављајући на нос једне од наочара из џепа.
– Ти јеси! – рекла је окрећући се на пети и отишла.

Момо Капор

Inicijalizacija u toku...
Pročitajte i  Овако је говорио Бранко Ћопић: Песма која нам свима призове сету и дивне успомене на прву ђачку љубав

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име