Čuveni vezir Mehmed-paša Sokolović rođen je u srpskoj pravoslavnoj porodici u selu Sokolovići.
Kao dete odveden je u janjičare, preveden je u islam i odgajan kao osmanski vojnik.
Mehmed-paša bio je jedan od brojnih koji će napraviti zavisnu karijeru u Osmanskom carskom sistemu, i stići do položaja velikog vezira.
Iako odgajan u osmanskom duhu, Mehmed-paša svoje poreklo nikada nije zaboravio.
O tome svedoči i članak iz “Politike” iz 1929. godine u kome piše da se poslednji potomak ovog velikog vezira deklarisao kao Srbin.
“U Banjoj Luci živi u dubokoj starosti Seif-beć Ćerimpašić-Sokolović, mutevelija banjalučkog Vakufa, koji je poslednji potomak Mustaf (Mehmeda)-paše Sokolovića, slavnog turskog velikog vezira iz šesnaestog stoleća.
Za Mehmeda pašu zna se da je bio jak i moćan veliki vezir, zna se takođe i to da je čitava porodica Sokolovića imala i mnogo neprijatelja u samoj Turskoj, a to su bili oni, koji su zavideli njihovoj moći. Na vrhuncu svoje moći Mehmed paša je rekao poznate reči: „Nek me ne ljuti Evropa jer mogu da raširim granice turskog carstva.“ Jednog dana na divanu u Porti proburazio ga je neki bosanski spahija iz Vučitrna i tako je završio svoj život moćni Mehmed-paša Sokolović.
Potražio sam poslednjeg Sokolovića, Seif-bega, u njegovom stanu, na drugoj strani Vrbasa, u muslimanskom delu grada. Iako dosta oronuo, Seif-beg je starac, koji odaje čoveka stare plemićke loze. Drhtavim staračkim glasom pričao mi je mnogo o veličini svojih slavnih predaka.
Eto Mustaf (Mehmed) pašu probode u Carigradu neki bosanski spahija, a amidžić njegov, Ferhat-paša Sokolović, bio je ovde namesnik u Banjoj Luci 1572. godine. Kada je ratovao sa austrijskim generalom Auerspergom, Ferhat-paša zarobi generalovog sina i dade ga za otkup od pedeset hiljada dukata. Za te novce Ferhat-paša podiže veliku džamiju u Banjoj Luci, koja se po njemu zove i dan danas Ferhadija džamija. Osim toga ostavio je veliko dobro banjalučkom Vakufu. Ferhat-paša bio je dva puta premeštan iz Banje Luke u Budim, i tako je, kada je po drugi put otišao ubijen. Njegovo telo su balsamovali i preneli u Banju Luku gde je i sahranjeno u Ferhadiji džamiji.
Zatim mi je Seif-beg pokazao stare turske legate koji svedoče da je on pravi potomak starih Sokolovića. Te legate video je i preveo s turskog g. Vlado Skarić, kustos sarajevskog muzeja.
Govoreći mi o svojoj prošlosti Seif-beg kaže: E, moj prijatelju, ja sam za vreme rata bio zatvoren od austrijskih vlasti i upućen u Arad zato što sam se osećao Srbinom i voleo Srbiju. I eno, vidio si one kuće s one strane Vrbasa, do gradske ćuprije, sve sam ja ono prodao da spasim glavu od austrijskih kazamata. Neđe 1922. godine predao sam molbu ministarstvu da mi se dodijeli ratna šteta, ili što bilo, jer sam se istrošio i ostao bez dovoljno sredstava za život. Pa eto, do danas ništa ne bi. Uzdam se da će sad što učiniti ova nova vlada.
Dugo smo još razgovarali o prošlosti Bosanske Krajine.
Izlazeći, dugo sam još razmišljao o sjaju i moći prvog velikog Sokolovića i skromnom, ne baš zavidnom životu, Seif-bega, poslednjeg Sokolovića.” V.J, završava priču u Politici 1929. godine.
Poslednji potomak Mehmed-paše Sokolovića deklarisao se kao Srbin: Austrijanci su ga zatvarali jer se nazivao Srbinom i voleo Srbiju
