Причу о својој пратетки Зорки написала је као статус на фејсбуку Марина Радош, новинарка, песникиња и списатељица.
Због непроцењиве поуке коју има, дуже од две године шири се читавим регионом. Откриће вам величанствену природу и лакоћу једне љубави, а нећете успети а да се не запитате зашто данас компликујемо тако једноставну и лепу ствар као што је љубав. И зашто је данас све мање правих љубави.
“Моја пратетка Зорка крајем педесетих година прошлог стољећа фатално се заљубила у дечка из сусједног села. Она је била фазон мене, за љубав дајем све, одје*ите традицијо, обичаји, одје*ите сусједи и родбино.
Сплетом тадашњих несретних околности он је морао побјећи у Аустралију. Сложио јој је фазоне: ”Зорка одлазим, вратит ћу се по тебе, чекај ме, не удаји се, не рађај синове фукари.”
Зорка је ладно одговорила: Ја ћу доћи за тобом.
Прича мени то моја пратетка Зорка прије неколико година, сјетим се тога случајно вечерас и мени у глави мој посљедњи дејт. Имам 25 година, мобител, Viber, Facebook, Whatsapp и сва остала чуда која омогућавају да се Драги и ја договоримо кад ћемо, што и гдје. И договарамо се читав дан, гдје ћемо, што ћемо, што ће он обући да не би било ко задњи пут (он у тренирци, ја у хаљини) и све остале бољке које замарају данашњи свијет. Али, то није поанта ове приче.
Тетка Зорка има 17 година. Полуписмена је дјевојка у дувањском селу. Покупи оно мало ствари што има, пјешке иде до града, па са аутобусом, па с влаком, па бродом путује три мјесеца. Без мобитела. Без вибера. Без Фејсбука. Без тачног договора. Она је једноставно рекла да ће доћи, а он је једноставно рекао да ће је чекати тамо.
Неписменост. Одјећа сељанке. Аутобус. Влак. Брод и пучина три мјесеца.
И били су заједно скоро 60 година.
Он ју је једноставно чекао, и она је једноставно отишла за њим.
Је ли таква луђачка љубав изумрла? Што нам се то догађа? Тко је нама искомплицирао животе?
Зашто завршавамо у браковима без љубави, а у руци данас држимо читав свијет?
Зашто завршавамо у везама гдје се љубав само прижељкује, у којима се само трудимо да заволимо некога?
Зашто остајемо с онима који нас газе и варају? Зашто лажемо о плодним и неплодним данима? Зашто правимо дјецу да би задржали цуру или дечка?
Зашто остављамо оне које волимо зато што су на хранидбеном ланцу испод нас?
Зашто понижавамо оне који нас воле?
И главно питање, које ми ових дана и нарочито ових ноћи, не излази из главе:
Зашто данас кад имамо мобител, вибер, фејс, ауто, 50 марака за аутобуску карту, слободу кретања, слободан викенд ми немамо храбрости отићи тамо гдје желимо? Зашто немамо храбрости оставити све што имамо за љубав, и зашто никад нисмо сигурни да нас та љубав стварно чека?
Немам појма.
Али знам да је свијет овако ружно мјесто само зато што пречесто немамо храбрости некоме рећи: ”Чекај ме, доћи ћу по тебе.” Зато што немамо храбрости ни чекати ни отићи.
Гарантирам вам својим животом, свијет је огавно мјесто зато што људи више немају храбрости за луђачку љубав.
Дуго нисам видјела тетку Зорку, али добро памтим што ми је тада рекла на крају приче:
Сине, у свему је дозвољено бити кукавица, осим у љубави. У љубави не буди кукавица, и никад не воли кукавице.”
Опанак
