Potresno pismo povodom stravičnog zločina kod Zaječara napisala je Dragana Janković, majka dečaka Alekse, koji se ubio zbog zlostavljanja u školi.
“Imala je svega tri godine, tamno kestenjaste oči, lepu kovrdžavu kosu. Anđelija…Stigla nije ni da se poigra onako iskreno ko dete lutkama, krpicama, loptama, ubijena je.. Mogla je biti moja, tvoja…. I kada se suočiš sa ovakvom tragedijom, nasiljem nad bespomoćnim detetom, ne možeš ostati nem. Dotakne te duboko…
Na ivici si da pomutiš razumom, a toliko ranjiv već, da ne zacviliš od boli i tuge. Znam šta znači plakati za detetom! Plačem za Aleksom godinama i suzama svojim majčinskim molim da se dozovemo pameti, ne jedan, ni dva, već svi mi kao roditelji.
Dva minuta tišine za Aleksin zakon I sva ostala deca koja su nasiljem stradala, imala su prava da žive. Aleksa, Andjela, Aleksandar, Vukašin, Tijana, Stanko, Marija, Anđelija. Ni sama ne znam kako se osećam dok imena pišem…
Zato nema predaje, odustajanja. Pravda za svako stradalo dete. Muka i patnja za svakog nasilnika. Suza svakom ko je zasluži. A rana? Rana i tuga su samo moji.
To nikom ne dam, sa tim ću zaspati ja jednog dana…jednog dana”.
