Prepiska Vuka Karadžića i njegove žene Ane Kraus o deci ostaviće najmučniji utisak na vas

0
3841

Veliki deo prepiske između Vuka i Ane Kraus Karadžić ticao se novca i imovinskog stanja. Novčana i imovinska pitanja često se nalaze na počecima pisama, ispred porodičnih pitanja. O važnim porodičnim novostima, kakva je smrt deteta, Ana Vuka obaveštava tek pošto ga upozna sa novostima iz Beča i iz života njihovih poznanika. Sa druge strane, Vuk u odgovorima mnogo više pažnje poklanja svojim putovanjima, nego vestima o rođenju ili smrti deteta. Odgovarajući u jednom od pisama na vest o rođenju ćerke Amalije, Vuk kaže: „Ako je Roza, Vasilija i Mina ne budu voljele, onda je ti pošlji meni, a ja ću je nekome pokloniti ili prodati. „
…Ono što, međutim, ostavlja najmučniji utisak iz prepiske Karadžića nije novac, već odnos prema deci. Prepiska Vuka i Ane o njihovoj deci mora se iščitavati više puta, da bi se odagnala neverica.

Smrt prvog sina, Milutina, Vuka je zatekla u Petrogradu. Čuvši tragičnu vest, ovako je pisao Ani 5. juna 1819:

„Danas sam primio tvoje pismo od 7. maja. Naš Milutin je, dakle, umro! Šta se može. Bog nam ga dao i uzeo. Svu malu djecu, koju sam ovdje viđao, s najvećom radošću poredio sam s njim i mislio u sebi: kad dođem kući, i on će isto tako trčati i smijati se. A sada je to sve samo san. Nemoj se žalostiti. Gledaj da tvoja Mica ostane zdrava.

Pročitajte i  Sveti Arsenije Sremac danas štiti vaše bližnje: Izgovorite ove reči i oterajte nesreću i pošast

Sjutra polazim odavde. Čim dođem na austrijsku granicu, poslaću ti još novca. Nadam se da si već primila 200 rubalja koje sam ti odavde uputio. Ostaj zdravo i pozdravi sve naše“.

Sledeći put Ani se javio tek posle dva i po meseca, 26. avgusta, iz Kišnjeva:

„Već ima više od dva mjeseca kako ti nijesam pisao. Oprosti mi, ali to nije bilo moguće. Ne znam šta sam ti pisao iz Petrograda. Ne budi više ‘nevjerni Toma’! Milutin nije sa sobom odneo i našu ljubav. Ona će ostati neizmjenjena dokle god nas dvoje budemo živjeli. Ti si mi sve na ovome svjetu.

Sada sam od Petrograda udaljen više od trista milja, a odavde do austrijske granice nema više od trideset…“

Kada mu je 1837. godine umrla ćerkica Amalija, Vuk je bio u Trstu. Anino pismo, u kome ga obaveštava o tome, prevodilac je podelio na pet pasusa.

U prvom pasusu Ana kaže Vuku da je nedavno dobila jedno njegovo pismo.

Pročitajte i  Bolji od Lazara, slavniji od Dušana: Znate li ko je bio POSLEDNjI veliki srednjevekovni vladar

Drugi pasus posvećen je bečkim novostima:

„Mitropolit je 16-og stigao u Beč, a 17-og isto tako me već posetio njegov brat i rekao da će njegova ekselencija otputovati kao sutra…“

I treći pasus odnosi se na najnovije vesti:

„Konte me je takođe posetio i rekao da sad putuje i da se vraća tek kroz godinu dana. On nam je doneo novost da je kapetan Luka umro, a i jadni Rajmund je već mrtav“.

Tek iza obaveštenja o ovim dalekim poznanicima, Ana piše o svom detetu, u četvrtom pasusu:

„Mi smo svi zdravi, osim naše jadne Amalije. Ona je već našla svoj mir. Mnogo se napatila. Jak izliv krvi ugušio ju je u mom krilu. Umrla je tiho 15 jula…“

Ana nije javljala o tome punih osam dana, od 15-og do 24. jula, kada je napisala ovo pismo. Pisala je iz Brila, gde je otputovala na odmor!

U odgovoru, od 15-og avgusta, Vuk posvećuje Amaliji svega dve rečenice, i odmah prelazi na opis putovanja. Na sličan način Vuk i Ana se dopisuju i povodom smrti njihove ćerkice Male, dve godine kasnije. Ali još mučnija je njihova prepiska o rođenju dece. Kada im se u Zemunu juna 1831. godine rodila ćerka, upravo Amalija, Vuk je iz Beograda ovako pisao svojoj ženi:

Pročitajte i  Večan mu pomen i Carstvo Nebesko: Detalji iz života patrijarha srpskog Irineja

„Saznao sam s najvećom radošću da si se ti srećno porodila i da si dobila kćer. Istina, bilo bi mi milije, kao i tebi i djeci, da je to bio dečkić, ali neka je i ona živa i srećna. Ako je Roza, Vasilija i Mina ne budu voljele, onda je ti pošlji meni, a ja ću je nekome pokloniti ili prodati. Hvala Bogu da si se ti samo srećno porodila!.. Kada bi mogla bar da mi napišeš da li si već dobila penziju!…“

I pored više hiljada do sada napisanih knjiga, studija i tekstova o Vuku Karadžiću, biografski podaci poput ovoga teško se mogu naći. Kao da je zbog izuzetnih Vukovih zasluga za očuvanje dela srpske tradicije i za jezičku reformu, ovaj deo njegove biografije označen nepoželjnim i zaobiđen. Takvim pogrešnim pristupom prikrivanja i odabira samo društveno poželjnih osobina nečije ličnosti srpsko društvo se svesno dovodi u zabludu. O nečijem životu, delu i zaslugama može se govoriti jedino putem celovite istine – svaki drugi način je pogrešan i štetan.

Dalibor Drekić
Izvor: Tajna „Vukove reforme“, Miloslav Samardžić

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime