Свети Серафим Саровски био је један од највећих руских православних подвижника, прозорљиваца и чудотвораца. Српска православна црква га празнује као Преподобног Серафима Саровског 2. јануара по црквеном, а 15. јануара по грегоријанском календару.
Родио се у Курску, у Русији, 19. јула 1759. године, од имућних родитеља. На крштењу је добио име Прохор. Кад је навршио 17 година, мајка га је послала да се посвети монашком животу. На растанку му је наводно поклонила мали крст, од кога се он никада није одвајао. Најпре је отишао у Кијевско-печерску лавру, а потом га је старац Доситеј упутио да се спашава у саровској пустињи. Не задовољавајући се тишином и безмолвијем саровске обитељи, угледајући се на неке манастирске старце, са благословом свог старца, у слободним часовима повлачио се у густу шуму ради молитвеног усамљеничког тиховања. Средом и петком није ништа јео, а у друге дане само једном дневно.
Прохор се 18. августа 1786. године, удостојио подстрига у монашки образ, при чему доби име Серафим. Са великом љубављу лечио је све душевне и телесне болести. Толико је био познат и вољен да је дневно долазило скоро подве хиљаде људи на лечење или савете, или само за његов благослов.
Када су га питали шта је циљ нашег живота, отац Серафим Саровски је одговорио: Враћање у наручје Оца Небеског.
Поуке оца Серафима Саровског живе скоро два века након његове смрти. Ово су његови савети о томе како да сачувате унутрашњи мир и одолите паду у очајање и безнађе:
“Свагда треба трпети што год нас снађе, Бога ради са благодарношћу. Наш је живот – један минут у поређењу са вечношћу, и зато „страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се јавити“ (Римљ. 8, 18).
Ћутке подноси када те непријатељ жалости, и Господу откривај срце своје.
Када ти неко вређа част или ти част ускраћује, на све начине настој да му опростиш, по речима Јеванђеља – „и који твоје узме, не ишти.“ (Лк. 6, 30)
Када нас људи руже, треба себе да сматрамо недостојнима похвале. Када бисмо похвале били достојни, сви би нам се клањали.
Ми свагда и пред свима треба да унижавамо себе, следујући поуци Светог Исаака Сирина: „Унизи себе и угледаћеш славу Божију у себи“.
Зато, заволимо смирење и угледаћемо славу Божију. Јер, где се точи смирење, тамо се и слава Божија точи.
Да нема светлости, све би било мрачно – исто тако и без смирења, у човеку ничега нема осим таме.”
“Знак је разумне душе да човек погружава ум у себе и има делање у срцу своме. Тада га благодат Божија осењује и човек пребива у мирном настројењу, а уз помоћ овога и у настројењу наднебеском: у мирном, то значи са добром савешћу; у наднебеском – јер ум сагледа у себи благодат Светога Духа, по речи Божијој: “У миру је место Његово.”
“Када неко живи у мирном настројењу, он као да кашичицом захвата духовне дарове. Имајући мирно настројење духа, и будући осењивани благодаћу Божијом, Свети Оци су дуго живели.”
“Када човек дође у стање мира, он из себе и на друге може да излива светлост просветљења разума. Он пре свега треба да понавља речи пророчице: “Нека не излазе из уста ваших речи охоле.” И речи Господње: “Лицемеру, извади најпре брвно из ока својега и тада ћеш видети да извадиш трун из ока брата својега.”
“Ми, дакле, треба да све своје мисли, жеље и дела усредсређујемо на то да задобијемо мир Божији и са Црквом свагда вапимо: “Господе Боже наш! Дај нам мир!”
“Као што се Господ брине о нашем спасењу, тако и ђаво настоји да доведе човека до очајања.
Душа узвишена и стамена не очајава у несрећама, ма какве да су оне. Наш живот је као неки дом искушења и мука, али ми нећемо одступити од Господа, док Он не нареди нашим мучитељима да нас оставе и не будемо оживљени сопственим трпљењем и стаменим бестрашћем.
Издајник Јуда био је малодушан и неискусан у борби и због тога је непријатељ, видећи његово очајање, навалио на њега и натерао га да се обеси. Али, апостол Петар, камен-станац, када је пао у грех, будући искусан у борби, није очајавао и није изгубио присебност духа, него је пролио горке сузе из срца пуног жара, и непријатељ, када је Петрове сузе (покајања) угледао, као да му је огањ очи опржио, побегао је далеко од њега са болним криком.
Дакле, браћо, учи Преподобни Антиох, када нас буде спопало очајање, не покоримо му се, него укрепљујући се и ограђујући светлошћу вере, са великом одважношћу, рецимо лукавом духу: „Шта је нама до тебе, од Бога отуђени бегунче са небеса и слуго лукави?! Ти нам ништа не смеш учинити. Христос, Син Божији, има власт и над нама и над свима. Њему смо сагрешили, и пред Њим ћемо се и оправдати. А ти, погубниче, удаљи се од нас! Укрепљивани Часним Његовим Крстом, ми газимо твоју змијску главу!“ (Ант., Слово 27).”
Дана 14. јануара 1833. године старац Серафим је завршио свој живот на земљи, у својој обичној белој подраси, клечећи на коленима на свагдашњем месту својих молитвених подвига, пред иконом Божје Матере “Умилење”. Око врату му је висио мали крст са распећем, а руке су му биле прекрштене на грудима.
