“U novčaniku nosim istih 500 dinnara već osam godina. Te pare mi je mama dala i rekla…”
Priča jednog mladića govori o tome koliko su pogubna roditeljska preterana i bespoštedna žrtvovanja za decu. Razumljivo je da svaki roditelj svom detetu želi da pruži koliko god može, ali to ne treba da znači da to mora činiti po svaku cenu. Naročito u Srbiji, gde su plate male i neredovne, a životni standard nizak. Deca to ne razumeju i treba ih od malih nogu učiti kako se odnose prema roditeljima u vezi sa svojim prohtevima i željama.
Nemojte da doživite da imate odraslo dete koje ne razume šta znači reč “nemam”!
“U novčaniku nosim istih 500 dinnara već osam godina. Te pare mi je mama dala i rekla “Evo ti, ovo poslednje što imam” a tražio sam joj 1.500 dinara da izađem u grad. Bio sam bahati klinac, mada ne baš i klinac sa 21 godinom.
Studirao sam i samo izlazio. Stalno kafići, klubovi, odeća, obuća. Samo sam tražio, a oni su bili takvi da su mi sve davali. Bio sam skot, koji i kada mi kažu da nema para, ja tražim i svađam se. Zadnji dinar su mi davali. I ja sam uvek mislio da se ima, samo da oni neće da daju. Tada sam joj tražio 1.500 dinara, a dala mi je 500 i rekla nemam više.
Krenuo sam u svađu, a ona mi otvara na sajtu izveštaj banke, minus do kraja i novčanik gde je tih 500 dinara i to je to. I kaže nemam do plate dinara, tata isto i kreće da plače. Tada sam uzeo tih 500 dinara i krenuo besan, a onda na pola puta samo seo i zamislio se. Od tog dana sam se promenio, učio i gledao da zarađujem, batalio izlaske, nisam gledao šta ću obući, kupiti. Samo da nama olakšam i pomognem. Kao da sam sazreo u trenutku”.
Kurir
