Дирљива прича која потврђује зашто одрастање на селу, са баком, не може да замени ниједан вртић

0
820

Многи од нас имали су срећу да одрастају са баком и деком. Или бар да дуге периоде у години проводе као градска деца на селу. Васпитање, учење у природи и љубав које на овај начин дете може стећи и осетити остаје за цео живот. Таква деца су посебна, јер су имала посебно детињство.
odrastanje na selu sa bakom
Све више је модерних вртића и школа које деци нуде повратак природи и “правим вредностима“ – дрвене играчке, обавезну музику и музичке инструменте, физичку активност, развијање маште… Нуде интелигентне начине провођења времена за децу која (би требало да) су неисцрпан извор маште, идеја и инспирације.
Ове институције су, на неки начин, одговор на ситуацију када данашња деца уместо лопте у рукама имају мобилне телефоне, уместо да скачу и прескачу – седе за рачунарима, уместо да смишљају и праве, пасивно гледају и слушају.
Све активности које се практикују у тим вртићима и школама подсећају ме на оно што ме је некад учила моја баба. За мог брата, моју сестру и мене она никад није била бака, јер смо баке замишљали као неговане и тихе старије даме. Она је била стамена, строга, бистра и оштрог језика. Права – баба.
Потписивала се прстом, јер није знала да чита и пише, али је знала да броји и рачуна, јер тако никад нису могли да је преваре када је куповала у продавници или на пијаци, или када је продавала сода – воду.
Учила ме је свему. Кувале смо јела, а када је месила колаче, давала ми је да развлачим тесто, да се играм брашном, и да опонашам оно што она ради. Тада је то била само игра, а сада схватам да ме је од малих ногу учила самосталности, што је „заповест број један“ великог педагога Марије Монтесори.
odrastanje na selu uz baku
Храниле смо кокошке, псе и мачке, које је чувала. Тако сам од малена научила да волим животиње.
Стално бисмо биле у дворишту, или пешачиле до винограда, и тада сам већ схватала колико је природа важна за човека. Ишла је споро, ногу пред ногу, јер није могла брже, али то није било битно, јер нигде нисмо журиле, и на крају крајева – најбитније је било стићи.
Нисам имала пуно играчака, а тада сам желела само једно – дрвеног коња. Сад ми је смешно када се сетим са којим смо жаром маштале да ћемо направити тог коња. Недавно сам читала како је важно да дете не буде „затрпано“ играчкама, и да се маштом додају елементи који недостају, јер се управо тада активирају мисаони процеси и развија креативност.
Играле смо домине, “Мице” и “Не љути се човече”. Учила ме је да се не љутим кад губим, да морам да размислим добро о неколико следећих потеза и да увек можемо да одиграмо опет ако изгубим. Водила ме је у цркву још давно, када није било „ин“ бити верник, и тамо смо палиле свеће и присећале се оних који су “на небу”.
Сада често наилазим на вести да највећи АјТи – јевци издвајају значајне своте како би слали своју децу да уче у школама у природи, где нема савремених технолошких помагала. Главни разлог је што такве школе децу уче вештинама иновативног размишљања какве многи послодавци захтевају. Ученицима који су “одрасли на технологији” често мањка способност ширег размишљања и решавања проблема. О томе сведоче и глобални извештаји и истраживања, који кажу да они образовни системи који су много уложили у компјутерску опрему “нису доживели никакво посебно побољшање” у резултатима ПИСА тестова из читања, математике и науке.

Свако дете би требало да има једну овакву бабу, која уме да забави и научи, и коју ипак не може да замени ниједан вртић.

Pročitajte i  "Следећи пут ћу само да га ШУТНЕМ!" Јасмина је нашла новчаник на улици, а кад је хтела да га врати власнику уследио је шок!

Текст је преузет са сајта Бизлифе; ауторка Нада Вељковић

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име