Српске жене, стамене, храбре… које су одржале домаћинство и очувале кућу и породицу у време најгоре кризе и ратова, саме, најчешће без мушке руке, ни из чега су умеле да створе и умноже.
Очврсле од рада, неустрашиве, нису се либиле да стану ни пред најгорег непријатеља и одважно кажу шта им је на души. А за децу и унуке, како би их сачувале, спремне и да положе своју главу.
Ово је прича о једној таквој хероини, поносној бака – Милки Мандић.
Стара 65 година, родом из Турјака код Босанске Градишке. Спада у ред највећих хероина које су прошле кроз капије староградишког логора. Ова поносна старица је у лето 1942. године заробљена са осталим српским становништвом Козаре и дотерана са двогодишњим унуком Луком у Логор V – Стара Градишка.
Када је почело отимање деце од њихових мајки, бака Милка држала је свог унука у наручју и није хтела да га пусти из загрљаја.
Када су јој усташе коначно истргле двогодишњег унука Луку из загрљаја она, онако обучена у народну ношњу са бошчом и забрађена у велику белу мараму, растргла је своју блузу и показала своје старачке груди говорећи усташким зликовцима како су те њене груди подојиле шест јунака и неко од њих ће је већ осветити.
Усташе су је одмах пред занемелом масом мајки и деце са Козаре искасапили у комаде у једном бетонском кориту (сведочење Драгоје Лукића, нашег познатог истраживача страдања деце у НДХ, који је само за Турјак установио 349 уморене деце по разним логорима и стратиштима НДХ).
ИЗВОР: Марко Ручнов, Зашто Јасеновац, Београд, 2001. Преузето са: Српска историја
