Прича о творцу “прве веспе”, Петру Величковићу, Србину испред свог времена

Ово је прича о Петру Величковићу, човеку који је пре Италијана патентирао возило које се може сматрати “претечом веспе”…

Предратни лист „Време“ писао је како је „Петар Величковић, аутомеханичар и члан Београдског мото клуба који не воли да се гура по трамвајима, овако решио проблем превоза. Измислио је и саградио моторни тротинет, који га кошта 4.500 динара, иде 50 километара на сат и троши два и по литра бензина на 100 километара“. Миодраг Величковић, син главног јунака ове приче, испричао је за Новости како је његов отац направио превозно средство ком су се сви дивили у тадашњем Београду.

Петар Величковић на свом мопеду испред “Цвијете Зузорић”.

– Мој отац је био трговац ауто-деловима и мотоциклима у згради која се некада налазила поред данашње Скупштине – почиње причу Миодраг Величковић. – Возило које је сасвим сам осмислио и направио имало је „Пухов“ мотор и точкове од авиона „аеро-2“. Успео је да направи чак шест таквих мотора, тако што је сваки следећи био значајно унапређиван, и у тадашњем Београду остао је познат као врхунски мотоциклиста, али и пројектант оваквих двоточкаша. Штавише, учествовао је и у легендарном Гран прију, када су одржане трке око Калемегдана 1939. године.

Pročitajte i  Маска за опоравак косе и јачање длаке: Будите нежни према својој коси уз помоћ природних састојака

Отац изумитеља прве веспе, Петра Величковића, био је Италијан Пасквале Гроси, који је у Београд дошао још 1918. године. Променио је презиме, а будући да на италијанском језику „Гроси“ значи „велик“, тако је било логично да за своју породицу узме презиме Величковић.

После рата Петар Величковић добија награду за пројекат мотора са воденим хлађењем, заједно са легендарним професором Машинског факултета Миком Борисављевићем.

– Сећам се, када сам имао десет година, 1955. године, да је мој отац пројектовао мотор са директним убризгавањем, знатно пре него што је таква машина ушла у савремену употребу – прича Миодраг Величковић. – Кућа нам је била претворена у магацин ауто-делова, а ја сам као малишан спавао у соби у којој је стајао никловани „циндап“. Све око мог оца било је у служби мотора. Чак сам и рођен у магацину ауто-делова који се налазио у кући на углу Луке Вукаловића и Захумске, где се данас налази велики солитер.

Потом је дошло брутално доба национализације и државног присвајања свега што се комунистима допало, а могло је да постане „друштвена својина“, па су тако и Величковићима одузели не само радњу већ и комплетну опрему у њој, као и све запослене. То је била судбина свих који су трговали аутомобилима и ауто-деловима, па је тако настало потоње предузеће „Аутосрбија“.

Pročitajte i  Радост за жене: Пролећно цвеће које ће вам улепшати башту и терасу

– О мом оцу су и после рата писали многи часописи, поготово тадашњи лист „Моторизација“, посвећен аутомобилима и мотоциклима. Он наставља да пројектује и вози моторе, тако да је на Авали 1947. године освојио прво место у брдској вожњи. Тада је возио модел „циндап“ од 1.000 кубика. Нешто пре тога, београдске новине пишу како је 29. априла 1946. године мото трке у Београду пратило 30.000 гледалаца.

Тако је један неправедно заборављен човек направио први модел из којег се родила потоња „веспа“. Дабоме, у оно време није имао начин да патентира свој оригинални проналазак, већ је само уживао у начину на који је своју сјајну инжењерску импровизацију могао са поносом да воза својим Београдом.

– Током ратног времена се отац довијао на све начине – наставља Величковић. – Тако је на мотору одлазио ка банатским селима, носећи делове исечених аутомобилских гума. Оне су биле потребне сељацима како би правили опанке, а он је, заузврат, за њих могао да добије брашно и маст, и да тако преживи рат. И после, када је наступила национализација, нико није присвојио његове моторе – јер нису знали шта би с њима и како да их користе.

Pročitajte i  Са манастирске трпезе: Посне макароне са туњевином готове за десетак минута

Тако творац претече оригиналног мотора, после губитка имовине одлази у „бели свет“, односно Немачку, где су умели да цене његову оригиналност и умеће.

Млађи Величковић и данас чува чланску карту спортског клуба Металац чији је оснивач био његов отац Петар.

-Тата је имао број један, а ја сам, још као беба, добио карту са бројем два.

Чува и новински извештај из 1952. године, у којем пише како је „у Београду осам аутомобила у приватном власништву, од којих два припадају Петру Величковићу“.

Извор и фото: Новости

Радост за жене: Пролећно цвеће које ће вам улепшати башту и терасу

Једна од главних ствари којој се жене највише радују...

5 феномелних торти без јаја и млека: Богате и укусне. И за посне и за мрсне дане

Шарена торта500 грама шећера 500 грама млевених ораха 1 - 2...