На око 30 километара од Бајине Баште, према Ваљеву код Дебелог брда, налази се село Зарожје. Језа и страх још увек живе у овом планинском месту, иако се Сава, како тврде мештани, појавио последњи пут пре педесетак година. Многи ни данас не смеју да прођу поред воденице у којој је најпознатији српски вампир убијао млинаре. Без белог лука и глоговог коца туда пролазе, како кажу, само најхрабрији. Ноћу се чак ни они не усуђују.
Чувена воденица најпознатијег српског вампира на реци Рогачици сада је прилично оронула. Завучена у мрачној зарошкој гудури, изгледа застрашујуће. Кров се урушио пре две године, а о њеној обнови са стрепњом причају мештани, јер страхују да би Сава сада могао да пронађе други дом и усели се у нечију кућу. Место на коме се воденица налази стварно је сабласно. Брза и кривудава река Рогачица непрекидно хучи, а чак и сунчаним данима, код воденице једва да има светлости.
Наш чувени писац Милован Глишић, позабавио се ликом овог вампира у својој приповеци
Да ли је све ово у вези са чувеним српским вампиром само умишљање преплашеног народа и пука легенда, није никад прецизно доказано. Но једина забележена прича о овом вампиру налази се у чувеној приповеци Милована Глишића “После деведесет година”.
То је ни мање ни више прича о забрањеној љубави двоје младих, где је Сава само мотив којим ће се доказати храброст будућег младожење. Један Страхиња из села Овчина (поред Зарожја) био је заљубљен у младу Радојку, кћер овчинског кмета Живана. Кмет је био преке нарави и није желео кћер да да за сиротана. Страхиња због несрећне љубави одлучи да оде из села и крене према Зарожју. Тако је срео свог пријатеља, зарошког кмета, где је чуо причу о Сави Савановићу који дави сваког ко се усуди да буде воденичар у њиховом селу. Зарожјани више нису могли наћи никога ко би им млео жито, али се Страхиња сам понуди да посао воденичара добије баш он. Узалуд га је кмет одвраћао, но, Страхињи ионако би свеједно због властите љубавне муке.
Дошла је ноћ и Страхиња остаде први пут да преноћи у воденици .
Наложио је ватру, пред ватру положио неку велику кладу да личи на човека и под њу пањ, па то покрио да изгледа као да неко спава. Сакрио се у поткровље, узео обе пушке које је напунио челиком и неким турским новцем марјашом, који је могао да убије сваку утвару. Око поноћи у воденицу је ушао повисок човек црвеног лица; претурио преко рамена крпу платна која му се спустила до пета, опипао брашно и када је угледао кладу крену гајтаном на њу те поче да виче “ево мени добро вечере”.
Међутим, убрзо схвата да је преварен, и тада изговара чувену реченицу у којој сам разоткрив ко је он: “Еј, Саво Савановићу, деведесет година вампирујеш, и не оста никад без вечере до данас”. Младић са тавана тад потеже обе пушке и стаде пуцати, а вампир побеже.
Према причи, мештани се ујутро окупише око воденице да виде да ли је Страхиња преживео и када су га угледали зачуде се. Младић им је рекао све што је синоћ чуо и видео. Одмах су кренули у потрагу за гробом Саве Савановића. Отишли су код најстарије бабе Мирјане, у суседној Овчини. Након мукотрпног разговора са оглувелом бабом, сазнали су да је тај Сава био наопак неки човек и да је сахрањен у Кривој јарузи испод “рачвастог бреста”. Премда је било много таквих јаруга и рачвастих брестова, дуго им је трабало да траже. Најпре су припремили све што им треба да убијање вампира – вода аџијазма тј. освећена богојављенска водица, колац од црног глога и један врани коњ без белега, још непочишћеног. Понесоше будаке и мотике, и сеоски поп пође са њима.
Након дуге потраге нашли су гроб и у њему Саву као да су га јуче ту сахранили. Претурио ногу преко ноге, руке пружио поред себе, надувен и црвен у лицу као крв, једно му око отворено, а на грудима две зарасле ране од пушке. Прободоше га глоговим коцем посред трбуха, али нису успели светом водом да га полију по устима, већ негде по лицу. Из његовог тела тад излете лептирица. Поп очита молитву те га закопаше, а гроб затрпаше глоговим трњем и камењем.
Тада настаде велико славље у Зарожју, које се претвори у свадбено, кад украдоше младу Радојку из суседне Овчине и удадоше је за Страхињу.
Зарожани убрзо нађоше новог воденичара, који је радио и живео дуго, дуго, жив и здрав. И дан данас старци и бабе причају о овом догађају и куну се да је све тако било као у причи.
А да ли је све ово само прича? Немојте се изненадити кад ово прочитате – Сава Савановић је заиста постојао а ево и чиме се бавио пре повампирења!
Многи верују да је Савин лик измишљен након што је Глишић објавио приповетку “После деведесет година”, као и да је прича о њему заживела после првог српског хорор филма “Лептирица” (1973) редитеља Ђорђа Кадијевића. Међутим, стари Зарожјани тврде да су им о Сави причали њихови дедови, који су живели много пре приповетке, али и филма.
Међутим, Сава Савановић је постојао. Живео је сам. Није имао рода ни порода. Куповао је стоку и касније је препродавао, био је трговац. Када је одустао од тога, и појавила се конкуренција, прихватио је да буде помељар у воденици у којој је млео све до смрти. Кад је умро сахранили су га близу његове куће у месту Зидине. Повампирио се само неколико дана од када је сахрањен.
У Зарожју још увек живи страх због Савиног “вампировања”. А неки чак верују да Сава штити Зарожјане, јер ово место скоро никад град није погодио. Многи, верују да би воденицу требало обновити, јер је она заштитник села.
ОПАНАК
