Читав један век прохујао је од Великог рата а приче о храбрим српским ратницима, њиховим борбама и преживљавању на фронтовима фасцинирају нас и задивљују све више.
Преко 150.000 војника нашло је свој спас на Крфу, а заједно са њима био је и велики војвода Степа Степановић, све време водећи рачуна о сваком свом војнику. Славни српски војвода сместио је штаб у средину својих трупа како би надгледао опоравак војника и припреме за пробој фронта.
Тако је крајем те 1917. године војник Василије Лазић седео у рову, сав снужден и никакав. Био је 18. децембар и већ се смркло. Мисли су му лутале, питао се да ли му је породица жива, да ли знају да је жив, има ли наде да ће се икада више срести. Пролазио је неки старешина на коњу и застао крај њега.
– Војниче, шта ти је? Што су ти све лађе потонуле – упитао је незнанац у мраку.
– Сутра ми је слава, господине. Размишљам о мојима, јесу ли живи, да ли могу да славе… имају ли уопште где – рекао је Василије тихо, на шта му је старешина поручио „да се држи“ и одјахао даље.
Сутрадан су Василија позвали у централни штаб. Дочекао га је лично војвода Степа Степановић и тада је војник схватио са ким је причао претходне ноћи. На столу славног српског војсковође горела је свећа, а поред ње била је мала чинија жита и погача – уместо славског колача. Василије се расплакао, као дете, све док није чуо глас великог јунака.
– Хајде, војниче, нема суза! Да се пресече колач. Срећна ти слава!
Видовдан.орг
