Епископ аустријско-швајцарски, владика Андреј Ћилерџић, познат је као духовник који хришћанске вредности радо шири путем забавних и поучних прича. Као личност врло је свестран и интересантан – свира гитару, пева, говори девет језика… и права је ризница мудрих прича у којима је често и сам актер.
Једна од чувених је и прича о кобасици и пасуљу, коју је испричао гостујући у емисији “ТВ лица: Као сав нормалан свет” Татјане Петернек Алексић на РТС-у.
“Био сам у Цириху и требало је да путујем за Берн. Воз је, нажалост, већ отишао и следећи је ишао тек за сат времена. Искористио сам ту прилику да у једном ресторану једем мој омиљени мени – кобасице са пасуљем. На благајни сам платио, однео мој тањир на своје место и заборавио сам кашику. Устанем, узмем кашику, и кад сам се вратио, видим на мом месту седи неки човек, који се служи мојим тањиром! И ја гледам, мислим се шта је ово, да није скривена камера? Гледам око себе и кажем, пази сада, они вероватно хоће да виде реакцију… Седнем поред њега и гледам га како једе моју кобасицу и мој пасуљ и питам га ‘Је л’ укусно?’. Каже, врло је укусно. ‘То ме радује’, кажем”, прича владика кроз смех.
Владика је тад решио да мало глуми, па је почео човеку да говори како кобасица делује баш укусно, а није ни скупа… Реши владика Андреј човека да пита да ли може да добије мало кобасице, чисто да проба. Човек га погледа, исече део кобасице, набоде на чачкалицу и да му. И даље убеђен да је у питању некаква скривена камера, владика узме своју кашику па пита човека може ли и мало пасуља да узме. Може, може, наравно. И тако владика и човек поделе и пасуљ и кобасицу.
“На крају је све појео, устао, отишао до благајне и вратио се за сто са две кафе. Попили смо кафу заједно, он није ништа причао, устао, поклонио се и отишао својим путем. У једном тренутку видим да нема мог кофера поред мене. Онда видим да нема ни моје ташне! Видим, превара! Устанем, одем до благајне, тражим помоћ, човек ми је украо кофер и ташну! А, не, каже службеница, ено га ваш кофер тамо”, прича владика Андреј.
И у том тренутку се окрене и види – све време је седео за погрешним столом. Његове торбе и његов тањир, са недирнутом кобасицом и недирнутим пасуљем, све време стоје на суседном столу. Потрчао је за човеком, али он је већ отиша својим путем.
Та прича је, каже владика Андреј, подсетник за све да не треба судити о људима тек тако.
Опанак, Ноиз
