Давне 1907. године београдска чаршија се силно забављала читајући у свим новинама упозорење које је чувена београдска видовњакиња, Спасенија Цана Јовановић изрекла архитекти Јовану Илкићу поводом одабира места за подизање нове зграде парламента: ,,Краљ је грдно согрешеније начинио приликом избора места где ће Дом градити, јер тако важно здање не смије да почива на уклетом мјесту! Реци краљу да се мане ћорава посла!“
Како су се нека од њених предвиђања остваривала, Цана је постала миљеница београдске чаршије, а када је у шаљивом тону њену ,,побуну“ пренела целокупна ондашња штампа чији је тираж износио око 80.000 примерака, Иликић се озбиљно забринуо. Цана је тврдила да ни он, ни краљ неће дочекати да виде довршену зграду: ,,Зидате у Србију, но она Србима неће служити за вијек!“.
Одлуку да баш на том месту дигне зграду парламента, Петар Први Карађорђевић је донео вођен историјском чињеницом да је ту, код Батал џамије, одржан први српски народни сабор на којем је 30. новембра 1830. прочитан султанов хатишериф о делимичној аутономији Србије. Иначе, остаци Батал амије, некада највећег здања после Аја Софије, налазили су се на месту данашњег платоа Народне скупштине.
Уплашен изреченим пророчанством, узалуд је Илкић молио владара да промени локацију. Верујући да је реч о само још једној ,,бабској глупости“, краљ је у част свог сина Ђорђа који је тада напунио 20 година, 27. августа 1907. поставио камен темељац данашњег српског парламента, а на пергаменту који је том приликом положио, осим самог краља и митрополита Димитрија нашло се и име архитекте, Јована Илкића.
Видевши почетак радова, Цана је изрекла још једно црно пророчанство: ,,Неће добро да се сврши, зидате на завезаном мјесту. Ђорђе неће видјети круну на глави, а ни онај ко дође након Петра, неће дочекати крај овом зиданију“.
Верује се да је гатара мислила на римско гробље чији је део ископан током припрема за темеље, као и да се на месту где је данас Булевар краља Александра некада налазио Цариградски друм, а у непосредној близини Батал џамија.
Чињеница је да се ова зграда зидала у бурном историјском периоду који је наступио наредних тридесетак година, као и да су сви именовани на пергаменту током тог периода преминули, као и да је у ратном вихору одлучено да престо не наследи Ђорђе, већ његов брат, Александар.
Након стварања прво Краљевине СХС, а потом и Југославије, када је на новог владара вршен притисак да се радови наставе, Спасенија је изрекла готово исто пророчанство новом владару: ,,Ни ти нећеш жив дочекати изградњу Дома“. Краљ Александар је тада решио да мало успори радове, због чега је у јавности био подвргнут општем подсмеху.
Како тада већ међу живима није био ни један од споменутих на пергаменту, а он уместо брата наследио титулу, под образложењем да Илкићев пројекат треба мало изменити, Александар је успевао да одложи наставак градње све до 1934. када је ангажован руски архитекта Никола Краснов.
Краљ Александар је убијен у Марсељу 9. октобра 1934. чиме је на најгори могући начин остварено још једно Цанино пророчанство, али то није спречило Краснова да настави радове по плану. Зграда је освештана само две године касније, 18. октобра 1936. када су се у њу уселили представници Краљевине Југославије.
Од тада до данас, у овој згради су владала посланства шест држава, и све те државе су брзо отишле у историју: Краљевина Југославија, ДФНР Југославија, ФНР Југославија, СФРЈ, СР Југославија, и Државна заједница Србије и Црне Горе.
Коначно, Србија је своје посланике у овај Дом уселила 102 године након почетка градње, па не можемо а да се не запитамо да се и ово пророчанство испунило: ,,Дом зида у Србији који Србији служити неће за вијек“.
Извор: Магазин Седмица
