У свом родном Тршићу отац српске писмености Вук Стефановић Караџић је, као тек замомчен, заволео Ружу Тодорову, своју вршњакињу. Ружа Тодорова (по оцу Тодору) била је онакве лепоте какву је Вук записивао у лирским народним песмама – беле пути, румених образа, дугих трепавица… Потицала је из веома угледне куће.
Ружа и Вук заволели су се у предвечерје избијања Првог српског устанка, када су обоје имали по 17 година. Заједно су чували овце на обронцима око Тршића и Ружа је Вуку певала старе изворне песме од којих је неке Вук каснијих година записивао и сачувао до данашњих дана. Била је то искрена, младалачка љубав и Вуков отац Стеван и Ружин Тодор сматрали су да је брак њихове деце само питање времена.
Како су историјске прилике у ондашњој Србији биле бурне, то је и те како утицало на Вуков љубавни живот, на све његове везе, каснији брак са Аном Краус, али и на прву љубав, његову Ружу Тодорову.
Први српски устанак стигао је већ да раздвоји двоје младих. Вук је често одсуствовао из родног села услед обавеза, а његова болест – кад му је нога трајно остала згрчена у колену, приморала је Вука да се заувек дистанцира од његове Руже.
“Вук је одрастао са њом, а када се разболео, није имао храбрости да хром изађе пред њу, јер је у то време било који телесни недостатак за младиће била велика срамота. Вук је хтио да га Ружа упамти спретног и чилог, па није долазио у Тршић да га види сакатог – са штулом”, приповеда књижевник Љубомир Ћорилић, а преноси Срна.рс.
Кад је једном боравио неким послом у Београду, питала га је Ружина родбина да ли се мисли женити, јер је девојци већ било време за удају, или да је дају другом момку, Вук је тешка срца одговорио негативно.
“Ружа је живела само као далека успомена, цвет који остане леп и када увене. Сад мени није до женидбе, она нека се удаје, а од Бога јој срећа” – тако је Вук поручио у Тршић и Јадар.
Вук 1811. године одлази у Неготин. Ружа је у почетку туговала за њим, али се касније удала за неког трговца у Лозницу и родила двојицу синова. Много година потом путеви ће им се игром случаја укрстити. Да Вук за живота никада није заборавио своју прву љубав доказују следеће две приче:
Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, са којим се оженио. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости.
Једна од Вукових ћерки носила је име Ружа. Вук је придавао много пажње на образовање своје деце, те је Ружа похађала вишу школу (лер) и учила француски. Расла је са мајком Аном у Бечу и својом браћом и сестрама, док је Вук као отац често одсуствовао. Кћи Ружа умрла је у осамнаестој години, када се Вук с пута распитивао код жене да ли се удала. После Ружине смрти Вук је писао пријатељу: “Пређе два месеца умрла ми је најстарија кћи у осамнаестој години. Тако од дванаесторо деце (тринаесто дете још се није родило) имам још једну кћер у дванаестој години и сина у петој. Чини ми се да ће најпосле моја деца остати само моји књижевни послови.”
Иако је Вук с Аном имао складан и срећан брак, своју прву љубав – Ружу Тодорову из Тршића, никада није заборавио. Судбина или не, Вук је заувек остао одвојен и од своје прве Руже – прве љубави, и од друге Руже – ћерке. У својим Мемоарима поверио се да је као већ зрео човек долазио у Тршић, и није срео Ружу. Био је срећан због тога јер му се тако испунила жеља да га никад не види хромог.
Друга прича везана је за децу Руже Тодорове…
Када се кнез Милош други пут вратио на власт, збацивши са престола Александра Карађорђевића 1859. године, немилосрдно се светио свим присталицама ове династије. Међу истакнутим карађорђевићевцима била су и двојица Ружиних синова. Сазнавши за то, Вук је успео да измоли кнеза Милоша да поштеди синове Руже Тодорове. Чим му је кнез Милош прихватио молбу, Вук их је одмах – да се силни господар не би предомислио – хитно пребацио у Аустрију. Тако се на најлепши начин, спасавши јој синове, одужио својој Ружи.
Али, ни Ружини синови нису заборавили доброчинство прве љубави њихове мајке. Много година касније, тачније 1864. године на Вуковој сахрани у Бечу, појавила су се два стасита младића. Одајући пошту великом реформатору српског језика, дуго су стајали поред његовог одра. Свештеници су Вуковој кћери Мини рекли да су “то синови Руже Тодорове из Тршића, прве љубави њеног славног оца.” Како пиише Срна.рс, то је било и последње помињање љубави Руже Тодорове и Вука Стефановог.
Опанак
