Svete Tajne — Telo i Krv Hristova — su najveća svetinja, dar od Boga nama grešnima i nedostojnima. Samim tim se ne zovu bez razloga — Časni Darovi.
Niko na zemlji ne može sebe da smatra u potpunosti dostojnim za pričešćivanje Svetim Tajnama. Spremajući se za pričešće, mi očišćujemo svoju duhovnu i telesnu prirodu. Dušu pripremamo molitvom, pokajanjem i pomirenjem sa bližnjim, a telo postom i uzdržanjem.
Onima koji se pripremaju za prišeće preporučuje se da dan uoči pričešća pročitaju tri kanona — Pokajni Gospodu Isusu Hristu, Molebni Presvetoj Bogorodici i Anđelu Čuvaru, kao i molitveno pravilo pred sveto pričešće, koje obuhvata Kanon i molitve i koje se čita ujutru pred odlazak na liturgiju. Svi ti kanoni i molitve nalaze se u kanoniku i običnom pravoslavnom molitveniku.
Uoči pričešća je neophodno da se bude na večernjoj službi, budući da novi crkveni dan počinje od tog trenutka.
Oni koji se pripremaju za pričešće od ponoći ništa ne jedu i ne piju. Pričešće se prima našte srce. Nipošto se ne sme pušiti. Neki pogrešno misle da tog jutra ne treba prati zube, da se ne bi progutala voda. To je sasvim neispravno. Čak se u „Didaktičkim vestima“ svakom svešteniku nalaže pranje zuba pre liturgije.
Najvažniji trenutak u pripremi za Svetu Tajnu pričešća predstavlja očišćenje naše duše od grehova, koje se savršava u Svetoj Tajni ispovesti. U dušu koja nije očišćena od greha, pa samim tim ni pomirena sa Bogom, Hristos ne ulazi. Nažalost, moramo primetiti da neki prihvataju Svetu Tajnu ispovesti kao neku formalnost, posle koje će dobiti razrešenje da pristupe pričešću. Spremajući se za pričešće, mi treba sa punom odgovornošću da pristupimo očišćenju svoje duše, kako bi je učinili hramom za primanje Hrista.
Sveti oci pokajanje nazivaju drugim krštenjem, krštenjem u suzama. Kao što vode na krštenju umivaju našu dušu od grehova, tako suze pokajanja, plač i tuga zbog pregrešenja očišćuju našu duhovnu prirodu.
Da bi se dobro pripremili za očišćenje duše, potrebno je da pre Tajne pokajanja porazmislimo o svojim gresima, da ih se prisetimo i naglas izgovorimo na ispovesti. Zbog čega se mi kajemo ako Gospod ionako zna sve naše grehe? Bog čeka naše kajanje, tj. njihovo priznanje. U Tajni ispovesti mi molimo Njega da nam oprosti. Sama reč „ispovest“ znači da je hrišćanin došao da ispriča (=povedatь), ispovedi i sam kaže svoje grehe. Sveštenik u molitvi pred ispovest čita: „Ti sam kao Blag i nezlopamtljiv Gospod blagoizvoli da ove sluge Tvoje rečju razrešiš“. Sam čovek se posredstvom reči razrešava od svojih greha i dobija od Boga oproštaj. Zbog toga ispovest mora da bude individualna, a ne zajednička. Imam na umu praksu, po kojoj sveštenik čita spisak mogućih grehova, a zatim stavlja epitrahilj na glavu onoga koji se ispoveda.
Nije dovoljno samo ispovedati greh, treba uložiti sve napore da se pobedi sklonost ka grehu u svojoj duši, i da se više ne vraća njemu. Naravno, nije jednostavno odmah napustiti greh, ali pokajnik ne sme da bude licemeran: „Pokajaću se i opet ću nastaviti da grešim“. Ukoliko čovek prilazi ispovesti sa takvim mislima, on se ispoveda na sud i na osudu, a ne na spasenje. On mora da uloži sve napore, kako bi stao na put ispravke i da se više ne vraća grehu; da moli od Boga pomoć za borbu sa gresima i strastima. Ljudi koji pristupaju pričešću gnevni i neizmireni mogu da zapadnu u užasna grehovna stanja.
Pripremajući se za pričešće Svetim Tajnama, treba (ukoliko postoji takva mogućnost) da zatražimo oproštaj od svih, koje smo hotimično ili nehotično uvredili, i da sami svima oprostimo. Ukoliko je nemoguće učiniti to lično, treba se izmiriti sa bližnjima makar u svom srcu. Ali kako mi možemo da tražimo od Boga oproštaj svojih grehova, računajući na njihovo otpuštanje, ako sami ne praštamo onima koji su nas uvredili? Malo pre pričešća vernika na Božanstvaenoj liturgiji poje se molitva Gospodnja „Oče naš“ – kao napomena, da će Bog „oprostiti nama dugove (tj. grehe) naše“, onda kada mi „oprostimo dužnicima svojim“.
Pred početak pričešća pričasnici prilaze bliže carskim dverima − to treba učiniti ranije da se ne bi posle žurili i gurali. Kada se otvore carske dveri i đakon izađe sa čašom uz poziv: „Sa strahom Božijim i verom pristupite“, treba napraviti, ukoliko je to moguće, poklon i krstoobrazno složiti ruke na grudi (da desna ruka bude odozgo). Sveštenik naglas čita molitvu: „Verujem Gospode i ispovedam…“ – i pričasnici je ponavljaju u sebi.
Čaši prilaze redom, obično prvo propuštaju bebe, decu i bolesne ljude. Kada priđemo čaši, treba razgovetno da kažemo svoje kršteno ime i široko da otvorimo usta. Odlazeći od čaše, ne rastavljajući ruke, treba prići stoliću gde se dele komadići prosfore. Nakon što pričasnik otpije, on nastavlja da se moli do kraja Božanstvene liturgije i zajedno sa svima prilazi krstu. Postoji pogrešno mišljenje, da ne treba celivati sveštenikovu ruku, već krst. To je netačno. Pričasnik pošto otpije vino može da celiva kako krst, tako i da uzme blagoslov od sveštenika, jer greha u tome nema.
Po pravilu, u hramu se posle liturgije čitaju molitve posle svetog pričešća. Ukoliko njih iz nekih razloga ne pročitaju, pričasnik ih čita kod kuće, čim se vrati iz hrama. One se nalaze u pravoslavnom molitveniku.
Na dan pričešća ne prave se metanije (zemni pokloni), osim pred Spasiteljevom Plaštanicom na Veliku Subotu i za vreme kolenopoklonih molitvi na Duhove.
Nakon pričešća treba pažljivo postupati sa svojom dušom, čuvati sebe od praznih zanimacija i razgovora, prebivati u molitvi, čitanju duhovnih knjiga, činiti dobra dela.
Prema rečima sveštenika Pavla Gumerova
Izvor: pravoslavie.ru
