Јавности добро познат психотерапеут и специјализант психијатрије др Владимир Ђурић недавно је на свом фејсбук профилу написао текст о успутној сцени коју је посматрао док је путовао на одмор.

Посматрао је четири потпуно различита пара из Србије док чекају трајект, а његова запажања и закључци могли би се узети као својеврсна дијагноза савремене Србије. Уз бонус рецепт за истинску срећу, пише Noizz.

Текст преносимо у целости.

“Возио сам целу ноћ… То просто обожавам… Срећан и исцрпљен стижем ујутру у луку одакле полази трајект на Острво о коме маштам неколико последњих година…

На паркингу испред су четири аутомобила из Србије и неколицина са таблицама из целе Европе…

Српски су редом… Један распали пунто… Два стара половњака, неуништиве дизел мрцине… И један напуцани бмw, двосед…

Посматрам земљаке…

У Пунту четворочлана породица. Ауто легао до земље, буљук ствари по седиштима, мандарине, тоалет папир, термоси, шерпе, чарапе и мајице… Сви умусављени од кифлица са џемом које бесомучно једу испред кола. Мајка брише сину уста крпом (оном карираном црвеном што је сви имамо у кући). Отац и ћерка ће ипак још неко време имати бркове од шећера у праху… Срећни… И тако нормални.

У Мегану пар, тридесетак година. Уљудни, лепо обучени, САТ ревија на сувозачевом седишту отворена на путопис довде…Возили и стигли на време по Алвировићу. Фрапеи у рукама. Безлични… Ни не знаш шта да помислиш о њима. Професионалци.

У Октавији пар интелектуалаца и ћеркица… Он мршав, обријан, са наочарима… У кошуљи какву ја носим на посао. Она у хаљни са цвећем, с коврџавом косом и наочарима за сунце. Мацка ћеркицу кремом за сунчање са заштитним фактором 50. Не једу и не пију ништа. Такође, не знају српски. Хладни и пристојни…

Pročitajte i  Најбољи прилог уз свако јело: Најлакши начин да спремите најукусније печурке

Последњи пар у бембари, таблице четвороцифрене – симетричне… Он 50-ак година, сед, висок, са оним „може ми се“ ставом, торбицом подпазуховачом (у којој од 1992. никад није било мање од 3000 марака, сада еура), делује као локални накупац или васник хладњаче или мали приватник из неког мањег града… Богат и остварен. Успешан по свим данашњим мерилима. Она је млађа, рецимо, десетак година, гојазна, нашминкана, са златом око врата и на руци… Једном згодна, удата на брзину, кад је ето случајно затруднела… Можда грешим, али некако би могли дефинисати Антипатичност по њима…

Пошто сам стигао доста раније, трајект стоји везан на пристаништу, али кућица где се продају карте је и даље затворена. С обзиром да пристиже још аутомобила полако постаје јасно да ће бити поприлична гужва и да ће можда неко морати да остане да чека следећи (који креће тек поподне).

Тензија полако расте.

Док ја једем своју питу с вишњама, размишљам о ономе што је Андрић говорио како ћеш човека најбоље проценити ако га посматраш како се понаша када се дели нешто бесплатно…

Карте свакако нису бесплатне, али 15 минута пред полазак, почиње да се формира ред испред кућице и тек тада полако долази лежерни Грк са оним острвским шармом „сад ћемо и све ћемо и лако ћемо, зашто журити кад сте већ у рају, опуштено…малака!“…

Примећујем једну фасцинантну чињеницу: у реду прва четири места заузели Срби. И то тачно по опадајућој вредности њихових аутомобила – од најскупљег ка најјефтинијем. Као да су поређани по „Животном Успеху“…

Налакћен на пулт од кућице и са главом у истој, поносни приватник из бембаре збија шале на рачун свог незнања енглеског, типа „кој ће ми… сад ћу га обрлатим за попуст“… Инжењер из октавије му полузгрожен помаже да се споразуме са радником и да би му дао потребне податке, да не пише на папирној марамици број таблица… Потом професионалци… И, на крају, ћале, још увек мусав…

Pročitajte i  Био је најбољи градоначелник: Бранко Пешић није имао ни шофера, ни секретарицу, а изградио је пола данашњег Београда

Људи из осталих земаља тек тада полако стају у ред, ненавикнути на отимање…

Размишљам…

Колико је тужно што смо сви навикнути да се довијамо, стојимо по редовима и молимо за свакаве нормалне ствари…

Како је лако бити достојанствен у фер условима, уз правду и ситем, а колики је то изазов код нас… И колико се дивим људима који су задржали Цивилизованост, Манире и Достојанство… Поштење и Образ, упркос свему… А поготово упркос неиспативности истих…Макар краткорочно, уско и блиско гледано.

И мислим се…

Шта је данас потребно за успех код нас?

Таленат… Рад… Образовање… Карактер… Језици… Пристојност… Или је довољно само да се ПРВИ налактимо на пулт, да будемо лукави и прорачунати, сељачки интелигентни, да питамо, да нас не буде срамота да се изборимо за себе, да нас не интересују други и како ће они… Да не паметујемо, већ завршавамо.

И размишљам како је приватник тако можда први и стао у ред кад се крало, кад се шврцовало, кад се потплаћивало, дезертирало и учлањивало. Лукав и препреден, неоптерећен чашћу, принципима, васпитањем и моралом, већ само брутално мотивисан комплексима, похлепом и завишћу…

И још тада успео да уђе на Трајект Имућности, који данас тако лако плови и вози било где, где год Он пожели, и свака му се лука радује и оберучке га прихвата…

Ко је ту у праву, питам се?

Да ли је у систему окренутом наглавачке интелигентно бити нормалан, неокренут, уколико се слажемо да је интелигенција способност прилагођавања и да су Неприлагођени еволутивно осуђени на пропаст од вајкада…

Pročitajte i  Они су одлучили да постану НИШТА: Момо Капор једним текстом "запушио уста" свим "рођеним Београђанима"!

Или је потребно одрећи се онога „како смо мислили да треба“ и како смо васпитани да би скочила вредност наших аутомобила…

Не знам…

Ја волим свој ауто. Никад ме није издао. Знам га у душу… Зна и он мене. Знам да није проклет и да ће ме иако ја некад погрешим, замислим се и залетим, он сам вратити на пут, ишчупати са литице, избећи банкину, да ћу имати среће, да ће вероватноћа да баш тад неко не наиђе из супротног правца бити на мојој страни… И да ћу се ја брзо вратити на прави пут.

Загледан, стојим са Мусавим…

Враћа ме у реалност тако што ме нуди кифлицама. Ћаскамо и упоређујемо кулинарске способности наших мајки…

Наравно, улазимо сви на трајект… Грци су нас лежерно спаковали све и растајемо се по изласку…

Нажалост не враћамо се истим…

Али већ могу да видим…

Приватника белог, подједнако антипатичног и нервозног, на телефону, како се 6. дана мора вратити до продавнице јер се променио порески инспектор, а овај нови „не разуме“ његов начин вођења књига… Мораће то „лично“ да среди.

Како су интелектуалци насмејани, дружељубиви и опуштени, играју се са ћеркицом, олакшани за Годину Дана акумулираних фрустрација, понижења, бесмисла, изазова и узалудности… Подсећени на суштину и праве вредности, на Њих троје… И то заједничко скакање по таласима у плићаку…

Професионалци и даље исти… Са опраним аутом, ни пресрећни, ни претужни, било им је ок, уравонотежени, баш онакви какви су и дошли…

А породица са запакованим гиросима, грчким салатама, кантицама маслиновог уља, алвом и маслинама, две бицикле из Џамба, тестира носивост пунта… Срећни… Као што би били и на Ади Циганлији.”

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име