Да нико није непогрешив и да се и најбољим командантима дешавају грешке у проценама, говори и овај пример. Један од најодликованијих генерала 20. века Дража Михаиловић уливао је неизмерно поверење у мајора Радослава Ђурића. Споменути мајор не само што је погазио своју војничку заклетву и укаљао образ својој фамилији, већ је од првог момента рата радио огромни посао у корист паравојне формације комунистичких јединица саботирајући војску Краљевине Југославије. Тако се црним словима уписао у нашу историју као један од њених највећих издајника.
Као симпатизер комуниста, Ђурић је више пута одбијао извршење наређења свог врховног команданта, под образложењем да му не пада напамет да ратује против партизана и започиње братоубилачки рат, као и да је борба против окупатора примарна. Неколико пута је био главни узрок великих српских жртава као и пораза, док је његовом личном заслугом и страховитом поразу на Трешњици 1941, Југословенској војсци умало могао бити крај.
Више пута се отворено супротставио генералу Михаиловићу, одбио је да изврши напад на партизане у Чачку и више пута обавештао Михаиловића о наводној сарадњи четника са Немцима и четничким злочинима због чега су одговарали многи недужни часни борци. На своју руку је цинкарио и писао писма партизанској врховној команди код које одлази пар пута на преговоре као делегат.
Без обзира на његове очигледне симпатије према НОП и вишеструког одбијања наређења ипак је постављен за команданта Јужноморавског корпуса ЈВуО и заузимао значајно место у организацији. То је донекле и разлог због чега партизани никад нису потпуно уништени на тој територији. Имао је такође и љубавну везу са својом шифранткињом, Вером Пешић која је била вишеструки обавештајац, која је такође узрок великих српских жртава радећи директно и за Гестапо и за комунисте у шта је и Радослав имао немерљив утицај.
Мајор Радослав Ђурић 27 маја 1944. и јавно прелази у партизане, где и тамо постаје командант Јужноморавске дивизије НОВ. Учествује у разбијању четничких и љотићевских јединица у Јабланици и Топлици и као искусни официр постаје начелник главног штаба за Србију и заменик генерала Коче Поповића. тамо активно ради на мобилизацији четника у партизане по читавој Србији. Из рата је изашао са чином пуковника ЈНА. Током „Београдског процеса“ био је један од главних сведока за стрељање генерала Драже Михаиловића против кога је сведочио на суђењу. Умро је као имућни пензионер 1980. у Београду. Надамо се да ће његови потомци успети да сперу љагу коју је Радослав бацио на своју породицу.
Извор: Шајкача
