Велелепни Рам: Историја тврђаве у загрљају реке

Дунав је код Рама толико леп, да не морате да се купате да бисте у њему уживали“, каже готово сетно правник и туристички водич Илија Јацановић, на истеку овогодишње сезоне купања. Рамска обала је виша од супротне, па Дунав овде делује много шири од реалних 4,1 километра.

„Иако је код код Голупца он заправо најшири и од обале до обале има 6 километара, за Рам се каже да ту тече најшири српски Дунав, јер је преко пута српски Банат, док је преко пута Голупца Румунија, па се и река дели између ове две државе“, он објашњава.

Дунав је код Рама сведок још једном природном феномену, неупоредивом стотинама километара узводно и низводно. Ту се уливају четири планинске реке, леве притоке Караш и Нера, и десне Морава и Млава, наносећи невероватну количину земље, песка и камена. Тако пресецају матицу на четири дела, па Дунав од моћне европске реке, овде постаје миран и питом.

„Та је погодност, између осталих, узроковала успостављање скеле код Рама, и један је од разлога зашто су Турци овде подигли тврђаву“, каже Јацановић. Задатак посаде тврђаве није био само да контролише пролазак Дунавом, већ и његов прелазак, а један од најпознатијих догађаја потиче из 101. односно 105. године, кад у походе долази римски император Трајан и прави свој базни логор Ледерату, два километра низводно од фортификације. За намере освајања Дакије, Трајан гради и понтонски мост, далеко мање познат од каменог Трајановог моста код Кладова.

Овај се понтонски мост ослањао на чамце и осигурао је „десантни“ прелазак Дунава. Археолози су пронашли почетне стубове за које је био везан, док једна гравура на Трајановом стубу у Риму приказује како је мост тачно изгледао кад су га прелазиле легије императора.

На гравури се види и римско утврђење Леде-рата, подигнуто узводно, у оквиру старијег келтског утврђења званог збирним именом опидум. Практично у саставу опидума, а у самом срцу руже ветрова, налази се и келтско светилиште, док је са ове тачке могуће пратити путању сунца од изласка до заласка, иако није највиша на терену. На том месту древни Келти праве удубљења природним остењацима и приносе жртве боговима уз пригодне обреде.

Ледерату је могуће видети како на терену, тако и на свим сателитским мапама где се оцртавају сви бедеми, иако Келти, у љубави са природом, зидове утврда праве од земље, а не од камена. Премда је протоком времена и сменом цивилизација, дошло до нивелисања терена, и бедеми и ровови и данас су уочљиви, као и светилиште.

Наука нема много података о периоду од одласка Римљана и доласка Турака, али је познато да су се овде водиле борбе између Византије и Угарске краљевине. „У Музеју науке и технике у Београду налазе се три византијска сидра извучена код Рама, па је Туристичка организација Великог Градишта, која управља Рамском тврђавом у преговорима са њима да јој уступе једно, кад направимо сопствени музеј“, он каже, додајући да је ова епоха још незавршена истраживачка прича, којој епилог тек следује.

У потпуности су откривени сви археолошки слојеви Рамске тврђаве, па се зна да је она грађена у 15. веку, тачније 1483. године, као једна од свега три оригиналне турске тврђаве у Србији, док остале Турци преузимају од супарника или претходника. Зида је султан Бајазит ИИ у аршинском систему мера, где један грађе- вински аршин износи 76 центиметара. То је прва тврђава у Србији грађена за борбу ватреним оружјем, па поседује чак 36 топовских места. Колика је та ватрена моћ, показује и податак да много већа Београдска тврђава има свега 22 топовска места, уз „оправдање“ да је потоња грађена за потребу борбе хладним оружјем, и да је тек касније претрпела промене.

„Замислите само тврђаву на основи од 25 пута 35 метара и на њој 36 топовских места“, Јацановић је све узбуђенији, како ниже доказе о значају Рамске тврђаве. Међутим, она није била важна само у ратовима,већ и за заштиту трговаца који су ноћили у караван сарају и релаксирали се у хамаму у непосредној близини фортификације. „Тај караван сарај из 15. века један је од ретких очуваних своје врсте у Србијиˮ. Потврда развијене трговине је пронађени кинески порцелан из 16. века, који никако није могао бити у поседу војника, ограничених на најнужније.

С обзиром на све те артефакте, што ситне, што грандиозне, у споју са невероватном природом, музеј на простору Ледерате и келтског светилишта, о којем је говорио Јацновић, биће еколошки. Дакле, не класична поставка, већ музеј на отвореном, све са пешачким стазама и стазама здравља. Посетилац ће ту добити информације не само о историји, већ и о ретким и лековитим биљкама као и природним благодетима ове области.

Тако ће се у пуном капацитету искористити благо поднебља, руже ветрова, али и необичности стене од шкриљаца на којој је настала тврђава, али од ког је материјала и саздана. Шкриљци, стари 600 милиона година, тврђави дају постојаност и необичну плаво-зеленкасту боју која фасцинира туристе, па се након посете извињавају што су у старту били скептични шта ће наћи у малом месту попут Рама.

Пре обнове, тврђава није била толико разрушена, колико затрпана разним наносима, па је турска владина агенција ТИКА, која је утврђење рестаурирала уз надзор Регионалног завода за заштиту споменика културе Смедерево, морала да откопа у просеку око 3,5 метра „вишка“. И то све ручно, и ручним колицима, из пажње према археолошки налазима. У циљу што аутентичнијег изгледа, вршена су испитивања малтера са разних делова тврђаве. Анализе су показале да је у његовом саставу био чист креч, дробљени, камен, песак, 5% дробљене цигле и дунавска вода, чија је и пХ вредност мерена. Откривено је и из ког је рудника камен донет, па је цео поступак израде малтера поновљен приликом рестаурације.

Најинтересантније, ипак у самој тврђави што је у њеној скромој основи нађен један кружни објекат. За раније откривену полигоналну грађевину крхке структуре, спекулисало се да је џамија или складиште. Али, кад је спуштен ниво терена за 3-4 метра, указао се масивнини „обруч“ пречника 11 метара, са бедемима од 3,3 метра, без врата и прозора, наткривен куполом, па се поставило питање чему ли је служио. Турцима је само могао да смета, узурпирајући маневарски простор.

Извесан траг је дао скелет на самом дну средишта, а начин градње, врста малтера и цигле су указивали на то да је објекат антички. Ово потврђује и веома добро очувана римска табула на којој може да се прочита натпис на латинском: „Јупитеру, највећем и најмоћнијем од свих богова, подиже барјактар ВИИ Клаудијеве легије Гајус Лициниус Руфин“. Ипак, остало је непознато да ли је то уједно и Руфинов маузолеј и храм посвећен Јупитеру. Тврђава грађен а на Дунаву, природној граници Турске и Угарске, изгубила је своју примарну функцију након Мохачке битке, када она наставља да живи као трговачко седиште. Граница се и у наредном периоду померала, а тврђава прелазила из поседа у посед, из руку Угара у руке Турака, и обрнуто. Последњи пут је напуштена пред Први српски устанак, кад постаје природно склониште. А одакле назив, питамо Јацановића. Посматрајући старе мапе из 15., 16. и 17. века, како аустријске, мађарске, тако и турске, уочено је да су сви они место зову Храм, а не Рам. А „храм“ је стара келтска реч за светилиште, увежена у многе, па и наш језик. У вековној игри „глувих телефона“, када се преносило име са генерације на генерацију, „х“ се изгубило. Усред сталних ратних дејстава и сеоба становништва, заборављено је где је храм био и коме посвећен, а заправо је плаво-зелена маг-матска стена многе привлачила да баш на том месту подижу своје храмове.

Текст: Драгана Николетић

Фото: Лука Шарац

 

Радост за жене: Пролећно цвеће које ће вам улепшати башту и терасу

Једна од главних ствари којој се жене највише радују...

5 феномелних торти без јаја и млека: Богате и укусне. И за посне и за мрсне дане

Шарена торта500 грама шећера 500 грама млевених ораха 1 - 2...