Најстарији Златиборац, Панто Вранешевић из Шаиноваца, недавно је прославио стоти рођендан. Животни век старина је провео на селу, све донедавно радећи сеоске послове, уз увек исти рецепт за дуговечност – умерености у свему.
Први век је прегазио, готово претрчао, радећи послове на сеоском имању. Сада га, каже, очи и ноге помало издају, али се на здравље не жали.
“Не пијем лекове никакве, ништа. Притисак дјетињи, тако ми је рекô доктор у Чајетини, кад сам ишô, онако без везе, да се контролишем“, прича Панто Вранешевић за РТС.
Одрастао је у породичној задрузи са шеснаесторо чељади. У почетку чобанин и добар косач, с временом је у војсци постао гардиста, а по повратку кући наставио је тамо где је стао.
“Цео пољопривредни и сељачки живот, све сам радио. Косио сам, орô, копô, сијô, сређивô то што роди“, објашњава дека Панто.
Наследивши породично имање, преузео је бригу о домаћинству и увек изнова учећи, био је катранџија, ашчија, пинтор, кириџија и готово седам и по деценија добар супруг и отац троје деце.
Сада има петоро унука и девет праунука и увек исти рецепт за дуговечност:
“Радим данас, довече се спустим да одморим жице… Све у нормали. Ја се никад нисам напио, ја се никад нисам прехранио, стално сам онако природно што ми је пасовало.“
Пантов син Миломир каже да је његов отац вечито скромно живео:
„Он је био задовољан, па кол’ко је имô да је. Доброг је здравља, памет га добро служи, до јесенас, до пре можда годину дана је радио у пољу, чувô овце, све.“
Иако се сада креће уз два штапа, нада се да ће ускоро оженити праунука и постати чукундеда: „И да бог да играм на свадби, да поведем коло. Поведем кол’ко и како могу да играм.“
У ишчекивању свадбе и данас у 101. једина жал за прохујалим временима је што, каже, није од користи и, као некад, све помало и умерено ради.
RTS
