Књига „Ружа и трње”, краљице Наталије Обреновић, значајан је документ који обухвата краљичине успомене, њене приче, афоризме и писма у периоду од 1883. до 1938. године
Поштована и вољена у Србији од самог доласка у земљу после венчања са кнезом Миланом Обреновићем, несебична добротворка, културна посленица која је подржавала женске школе и подстицала еманципацију жена, пожртвована владарка која није штедела ни снагу ни новац да помогне српским рањеницима у ратовима током три деценије српске државности – краљица Наталија доживела је тешку и трагичну судбину и као краљица, и као мајка, и као филантроп чије дело народ није умео да цени иако му је посветила своје најбоље године и оставила у наслеђе велико богатство.
Краљица Наталија организовала је бројне забаве на двору. Радила је на еманципацији жена у Србији. Учествовала је у стварању листа „Домаћица” 1879. године. Оснивачица је Женског удружења за националну домаћу радиност, а била је и покровитељка Више женске школе. Афоризмима је ушла у историју српске књижевности као прва списатељица која се опробала у овом жанру у виду књиге.
Са предностима и благодетима њеног краљевског достојанства напоредо су је пратили страдање и зла судбина. Као владарка, Краљица Наталија активно је учествовала у власти неретко супростављајући се своме супругу и његовим идејама, пре свега његовој наклоности ка Аустрији. Развод краља и краљице и те како је имао утицаја на политичку сцену Србије. Политичари који су подржавали краљицу Наталију и који су били њени пријатељи, били су непријатељи краља, и обрнуто. Током Првог светског рата краљица Наталија помагала је српском народу.
У једном од сачуваних писама, упућеном краљу Милану Обреновићу и датираном на 7. децембар 1885. краљица Наталија пише: “Драги мој Милане, Пошто сам се три недеље превише морално и физички исцрпљивала, четврте сам доживела две врло јаке нервне кризе које су ме сломиле и од којих сам се једва повратила. Још увек осећам слабост, али сам се већ три пута прошетала саоницама по ваздуху који освежава. Хоћу да ти кажем да сам на добром путу да оздравим и да сам у стању да сутра, у недељу, примам посете.
Пишеш да будем одређенија. Иако сам се надала да ћеш ме од прве разумети, чиним то са задовољством. Треба да се помириш с улогом реформатора земље, због чега мораш да будеш чврст и не дозволиш да те било шта омете. Мораш да користиш све оне који ти могу бити од користи, не улазећи у то да ли су пријатни или не, драги или одвратни. Мораш да исправиш учињено зло, чији творац ниси само ти али чији велики део на тебе пада. Дужан си према земљи, према Саши и према свом имену.
Војска се добро борила, лоше предвођена и жртвована од Генералштаба који у њу није имао поверења. Жао ми је што више немаш илузија, без њих је теже. Узми мало мојих и веруј да будућност припада Саши и нама. Бићемо награђени једног дана. Поверуј ми једном у животу и реци себи: ‘Свет није баш толико ружан колико изгледа’, и увидећеш да поред зла постоји и добро. Имај поверења, веруј ми, осећам да сам у праву. Када дође до примирја, иди да посетиш трупе. Онда можеш да се овамо вратиш на три-четири дана.
Стало ми је и желим да те видим.
Стално мислим на тебе.
Наталија”
Наталија Петровна Кешко рођена је 1859. године у Фиренци. Била је руско-молдавког порекла. Живела је у Русији до своје седамнаесте године када се верила са кнезом Миланом Обреновићем. Исте године, дакле 1875, венчали су се у Београду. Наредне године рођен је престолонаследник Александар Обреновић. Други син Милана и Наталије, Сергије, умро је убрзо после рођења.
Године 1882. Србија је постала краљевина, те је кнегиња Наталија постала краљица. Због Милановог лагодног живота, одавању коцки и бројним неверствима краљ и краљица почели су се удаљавати једно од другог. Њихови карактери били су различити, као и однос према владарским обавезама. Наиме, док је краљица била одговорнија и чвршћа, краљ је неретко показивао неодговорност и опуштенији однос према власти. Такође, краљица Наталија била је наклоњена Русији, а краљ Милан ослонац је тражио на страни Аустрије. Бројне размирице довеле су до тога да је 1887. године краљ желео да краљица напусти Србију увидевши да му она може угрозити положај и политички утицај.
Договор је био да краљица има право да лето проведе у Србији, али је потом морала да напусти земљу на годину дана. Године 1888, по Наталијином повратку у Србију, краљица Наталија и краљ Милан званично су се развели. Краљица се после коначног разлаза са краљем преселила у Бијариц у вилу „Сашино”. Током изгнанства само је повремено виђала сина Александра. Пошто је краљ Милан абдицирао 1889. године и напустио Србију, вратила се у земљу.
У мају 1891. године краљица Наталија бива протерана из Србије. Када је на власт ступио краљ Александар 1893. године, одбила је да се врати у Београд. Она се тек две године касније, тј. 1895. године, вратила у Србију. У земљи је боравила само када у њој није био краљ Милан.
Повремено се враћала у Србију како би се виђала са сином. Међутим, увидевши да се краљ Александар заљубио у њену дворску даму Драгу Машин, заоштрила је односе и са сином. Краљица Наталија оштро се противила синовљевој женидби са Драгом Машин. Но, упркос противљењу мајке, многобројних пријатеља и политичара, 1900. године краљ Александар склопио је брак са Драгом Машин.
Краљица Наталија прешла је у католичанство 1902. године и није се више враћала у Србију. Године 1903. убијен је њен син краљ Александар Обреновић и краљица Драга Машин, а на чело Србије ступила је династија Карађорђевић.
Током Првог светског рата краљица Наталија помагала је српском народу. По завршетку рата живела је у Паризу у једном женском манастиру. Некадашња српска краљица у Паризу живела је повучено и у оскудици, о чему је писала светска штампа. Умрла је 1941. године у Паризу у великом сиромаштву.
Књига „Ружа и трње” чији је аутор краљица Наталија, покушај је да се обухвате најзначајнији писани трагови који су остали после ове најомиљеније српске краљице, као значајна и често драматична сведочанства о једној славној епохи стварања модерне српске државе.
Недељник
