Породица Иличић из београдског насеља Рипањ је претрпела многобројне недаће у животу, а сада их чека нова битка.
Самохрани отац Милорад (46) подиже четири јунака, и једну принцезу како воли да их зове, Луку, Сандру, Александра, Марка и Душана. Милорад живи у кући са старим, болесним родитељима и петоро деце.
Није му лако да издржава своју децу, и најбоље зна како изгледа живот самохраног родитеља. Ипак, са много наде и без жаљења гледа са новом надом у сутра. И тако сваки дан, све док има својих десет прстију.
Иако су имали помоћ Српске православне цркве и донатора из организације “Срби за Србе”, Милорад и његова породица сада живе у мраку. Због дуга од скоро 400.000 динара, овој српској породици је искључена струја.
Иличићи поседују кућу са земљом од 40 ари, али немају много вајде од тога. Немају чак ни фасаду на кући. Иако су вредни, радни, и орни за рад, немају најосновније услове да зараде новац. Милорад не жели да да “проси”, али је приморан да замоли.
Овај човек моли да ради са својих десет прстију, али му је неопходан “почетни капитал”.
Отац петоро деце не жели ништа за џабе, и сваком ко му помогне, (али и не помогне), нуди оно што најбоље уме, иконе које својим рукама прави у дуборезу. Од срца.
Иако имају земљу, немају домаће животиње за одгој, а ни основне ствари у кући. Деца би желела да имају десетак коза или оваца које би како Милорад каже, “мазили и неговали”, али нису финасијски у могућности да их набаве.
Жеља им је да заврше фасаду на задњој страни куће, али и да добију грађу за столарију. Милорад се пожалио да су плочице у купатилу попадале, и да веш машина испушта воду.
“Ја сам добар столар на деду, умем све да направим својим прстима. Све што се направи од дрвета, може и да се прода зато желим да правим од куће и да учим моју децу занатом, тако да никада не буду гладни,” прича Милорад.
Он тренутно нема сталан посао, већ по потреби копа канале и ради на грађевини.
“Волео бих да радим од куће, да будем уз своју децу. Имам већ довољно година, и не знам колико ћу још моћи да копам. Богу хвала, ноге ме још нису издале, а и немам ни луксуз за тако нешто. Сам бринем о породици и старим болесним родитељима, не смем ни да замислим шта би се десило да ме нема, не би себи опростио да оставим децу коју нисам збринуо,” искрен је отац.
Деца му доста помажу око послова у кући и како каже, не зна шта би без њих радио. Они су му сада “све на свету” и све што ради, ради за њих.
“Ја више нисам битан, желим само да њима обезбедим нормалан живот,” прича он.
Не жели да живи “преко туђих леђа” и хоће сам да ради и заради, али му је неопходно најосновније. Није имао лаган живот и од када памти, нешто вуче, зида или копа.
“Рад, рад, рад, а новца опет нема. Цео живот радим, а немам за основно, осећам се поражено, али не смем да одустанем због деце,” објашњава за Еспресо.
Напомиње да су му деца одлични ђаци, вуковци и да се максимално труди да им обезбеди све што им је потребно за школу.
Само најмлађи има бесплатне књиге, осталој деци плаћам прибор јер је школовање битно и то не сме да трпи. Помажу нам други, сналазимо се, “гурамо”, шта ћемо, прича отац.
Милорад је зими ноћу кришом ишао у поток да донесе огрев за кућу, тајно плачући да га деца не виде. Сада није хладно, али није зима далеко. А када закуца на врата, у овој кући ће опет настати мук и тишина јер како отац истиче, “сиротиња је и Богу тешка”.
Ова породица има скромне жеље, чије би испуњење променило њихов живот на боље. Они заслужују нашу помоћ, а Милорад заслужује поштовање свих нас.
Уколико желите да помогнете породици Иличић, можете их контактирати на број телефона: 061 323 98 50
Извор: Еспресо
Фото: Срби за Србе