Naša zemlja zauzima vodeće mesto u Evropi po broju samoubistava, a u svetu se 2015. godine našla na 11. mestu. Samo sa Pančevačkog mosta u Beogradu svake godine skoči oko 50 osoba. Statistika govori da se svakog dana u proseku ubije 4 do 6 ljudi u Srbiji.
Svakoga dana crna hronika puna je ovakvih nesrećnih slučajeva u obliku senzacionalističkih članaka koji treba da privuku što veću čitanost. O njihovim uzrocima i načinima da se ove učestale nesrećne pojave u Srbiji umanje i spreče retko ko se ozbiljnije bavi.
Mišljenje domaćih psihologa je da je glavni razlog velikog broja samoubistava ekonomsko stanje u zemlji odn. depresija izazvana besparicom i siromaštvom, što je povezano sa odsustvom perspektive, padom morala i raspadom porodice, kao i opštom otuđenošću.
Samoubistvo je zasigurno tema o kojoj se u Srbiji relativno malo govori, s obzirom na ozbiljnost problema, kao i na veliku rasprostranjenost depresije.
Posebno u ovom periodu godine, kada se insistira na nekoj „novogodišnjoj radosti“ i kada internet obiluje tekstovima o sreći, novogodišnjim odlukama, provodu, iščekivanjima i željama, osobe koje pritiska depresija potpuno ispravno osećaju da su to sve prazne priče, da to ne popunjava tu ogromnu zjapeću prazninu koju osećaju u duši. Ko na to mesto u duši ne stavi Boga (i to Jedinog Boga a ne neku svoju verziju boga), popunjavanje praznine nekim surogatima za Boga doneće na duže staze kontraefekat. Tada vidimo da ljudi moraju sve više da pojačavaju taj svoj lažni koncept sreće i sve više da insistiraju na njemu kako ih opet ne bi dočekala ona ista, poznata, zjapeća praznina.
Lek za depresiju postoji, čovek može biti zaista, ne samo nedepresivan, već i istinski radostan – bez zamajavanja nekim navodnim „srećama u malim stvarima i malim znacima pažnje“ , niti u „pronalaženju ljubavi u sebi, kada je već ne dobijamo od drugih“, niti u nekom vesternizovanom dalekoistočnom konceptu okretanja sebi i smišljanju neke svoje verzije „istine“ , neke svoje verzije „duhovnosti“ ili „smisla života“.
U 40-minutnom filmu „Sebe nije moguće ubiti“ govori se o problemu samoubistva na osnovu svedočanstava ljudi koji su probali da sebi oduzmu život. Pravoslavni psiholog-suicidolog Mihail Hasminski u filmu govori sa aspekta psihologije, a takođe i sveštenik i sudsko-medicinski veštak iz svog domena.
Opanak/Internet portal “Ima nade”/imanade.org
