Šarac je bio konj Marka Kraljevića, najvećeg junaka po predanju. U pričama i pesmama je opisan kao božansko biće, mitologija ga predstavlja kao konja nad konjima. Pesnici su Šarcu dali ljudske osobine, osobine dostojne kralja, što je zadivilo Getea, koji je jednom prilikom sa oduševljenjem, rekao da su u odnosu na Šarca, svi svetski legendarni slavni konji, samo obična ždrebad.
Prema legendi, Marko je promenio mnogo konja pre Šarca, nijedan mu nije bio dovoljno dobar, jer je njega mogao da nosi samo krupan i jak konj, obučen i dovoljno sposoban da može da se nosi sa neprijateljima. Susret sa Šarcem se dogodio, na putu za grad Kostur (današnja Grčka), gde je Marko sreo neke kiridžije i od njih kupio šareno, gubavo ždrebe. Pomislio je da bi od njega moga biti dobar konj, uhvatio ga je za rep da ga zavrti oko sebe, kako je ranije isprobavao i druge konje, ali se ždrebe nije pomerilo sa mesta. Marko ga je izlečio, naučio da pije vino, te je Šarac izrastao u velikog i lepog konja natprirodnih moći. Imao je nevidljiva krila, koja je koristio samo u bezizlaznim situacijama, u borbi sa vilama i zmajevima.
Šarac je, između ostalog, bio konj koji je takođe mogao da predvidi mnoge događaje koje je saopštavao rzanjem, njištanjem, ritanjem. Tako je predvideo i smrt svoga gospodara, Marka Kraljevića. “Kada Marko bio uz Urvinu, poče njemu šarac posrtati, posrtati suze roniti“.
Moćan konj, pravi gizdavac, neobične lepote u dlaci i telu, kraljevskog hoda, brzog galopa, ni jedan konj mu nije mogao pobeći, niti sustići. Bio je izuzetno zastrašujuća pojava na megdanima i bojištima zajedno sa svojim gospodarem.
Postoji nekoliko priča o smrti Marka Kraljevića i njegovog vernog Šarca, od pogibije u Rovinama, gde ga je strelom ubio neki vojvoda, pa zatim kako mu se u nekoj bari kod Dunava zaglavio Šarac, pa su obojica nastradali. Ali postoji jedno kazivanje posebno mitsko i čudesno, za koje možda niste znali. U jednoj bici, Marko se sa Šarcem našao u bezizlaznoj situaciji, te je pružio ruke ka nebu sa pitanjem: „Bože šta ću sad?“ Bog se smilovao i preneo Marka i Šarca u pećinu, u kojoj i dan danas žive, on spava, sa sabljom zabodenom u gredu, ispred Šarca je mahovina koju pomalo jede. Marko Kraljević će se probuditi kada bude zatrebao srpskom narodu, a za to vreme će se Šarac mahovine najesti i sablja će izaći iz grede.
„K’o ja Marko bez mog pobratima.
Dovati se Šarcu na ramena,
Pak potrča kroz Miroč planinu.
Vila leti po vru planine,
Šarac jezdi po sredi planine,
Ni gde vile čuti ni videti.
Kad je Šarac sagledao vilu,
Po s tri koplja u visinu skače,
Po s četiri dobre u napredak,
Brzo Šarac dostigao vilu;“
(Marko Kraljević i vila)
