Са оваквим сећањима Данило Киш је могао или да полуди или да их претвори у уметност: Најстрашнији тренуци из детињства великог уметника одредиће читаву његову судбину

0
1560

“Ја сам писац бастард, доспео ниоткуд. Нисам јеврејски писац као мајстор Сингер. Јевреји су у мојим књигама само литерарност, онеобичавање у значењу руских формалиста (остраненије). Пошто је свет Јевреја из Централне Европе један потонули свет, бивши свет и као такав смештен у простор стварно-нестварног. Дакле, у простор литературе. А нисам ни писац-дисидент. Можда писац Средње Европе, ако то ишта значи. Да није било мојег порекла, питам се које бих разлоге имао да се бавим књижевношћу.”

misli danila kiša
Данило Киш

Данило Киш рођен је у Суботици у фебруару 1935. године. Мајка му је била Црногорка из ратничке породице. Остало је у легенди да је једна од његових баба по мајци одсекла главу Турчину насилнику. Отац му је био Јеврејин. Један од предака по оцу био је рабин.

Из писама Кишовог оца наслућује се да су његови преци доспели у Мађарску као трговци гушчјим перјем из Алзаса, одакле су протерани.

Већ у раном детињству Киш ће осетити све ужасе Другог светског рата, а те трауме обојиће читав његов живот.

Иако је закон налагао да у мешовитим браковима син припада очевој вери, а ћерка мајчиној, Киша су крстили по православним обредима у Успењској цркви када му је било пет година.

Pročitajte i  Традиција дуга вековима: Ево зашто се жито послужује и једе на славама и задушницама

“Свештеник ми сипа воду на теме, ја тражим погледом своју мајку која ме је зачас препустила бризи крсног кума; мирис тамјана, запевање свештеника, треперење свећа, лица светаца на иконама”, сећа се Киш.

Читаву судбину великог писца одредио Други светски рат.

“Постојали су извесни предзнаци, а пре свега наше учестале промене адресе. Селећи се из једне улице у другу, из бољег стана у све гори, мој отац није следио само логику свог финансијског краха, него се, пре свега понадао да ће тиме успети, са мало среће да прође за аутентичног Аријевца.”

О дану када је његов отац први пут одведен на стрељање Киш сведочи:

želja Danila Kiša
Данило Киш

“Панорама залеђеног Дунава… У леду је, као засечена у стаклену масу, пробијена велика рупа; преко рупе пребачена је даска трамбулине. Наоколо војници; на брковима им се нахватала слана, из ноздрва им избија пара. Из правца кабина појављује се једна млада жена, гола; држи за руку девојчицу. И девојчица је гола. Кожа им је црвеномодра од хладноће. Војници их гурају на даску од трамбулине. Пуцају им у теме или их пробадају бајонетима. Жртве падају у тамнозелену воду Дунава. Један их цивил гура чакљом под лед…”

Тога дана Кишов отац је остао жив захваљујући, како пише Сања Домазет, неком чуду које се састојало у томе што се рупа у отвору била зачепила од лешева.

Pročitajte i  Поучна прича: Пре него што некога осудиш, сети се да не знаш којим путевима је та особа прошла

Међутим, смрт га, ипак неће заобићи. Године 1944. Немци га одводе у Аушвиц, из кога се никада неће вратити.

Још један догаћај обележиће Данилово детињство.
Данило Киш никада није носио звезду, иако су немачки закони налагали да син преузме очеву веру.

Мајка Данила Киша била је кројачица. На својој сингерици сашила је, од остатка јорганског чаршава, две Давидове звезде- једну већу и једну мању.

“Стајали смо пред њом, мој отац и ја, укрућени као на проби одела, а она је са чиодама међу уснама, премештала звезде горе-доле по реверима наших капута. Да ли је мој отац смогао храбрости да у мом случају пређе преко наредбе власти или је, захваљујући мом крштењу успео да нађе рупу у закону, не знам. Та жута звезда, налик на маслачак, још дуго је стајала у фиоци чиваће машине међу шареним концима, крпицама и дугмадима; но, осим тог дана на ‘генералној проби’, никад је више нисам ставио”, присећа се Киш.

У једном од интервјуа Киш је причао како су се, у то време, као деца, он и његова сестра Даница правили да спавају, а заправо су слушали родитеље, који су се тајно договарали и одлучили да му не стављају звзду.

Pročitajte i  Ово су покатоличене српске породице у Херцеговини: Некада су славиле крсну славу, а данас многе ни не знају своје право порекло

После рата, Данило Киш завршио је Гимназију, а затим и светску књижевност.
За време студија преводи са мађасрског, руског и француског: Ендреа Адијам Цветајеву, Аполинера, Кеноа, Јасењина, Блока, Молијера…

Киш пише о својим опсесијама

“Опседнут сам искуством из детињства, холокаустом, нестанком оца, успоменама на рано детињство. Морао сам да се ослободим те опсесије. Зато сам писао. А када се педесетих-шездесетих година почело говорити о комунистичким логорима- гулазима- чије су постојање франсцуски интелектуалци негирали, тада сам постао опседнут том темом. Данима и ноћима сам о томе дискутовао. Из те опсесије настала је “Гробница за Босриса Давидовича”. А са годинама је почела да ме опседа смрт у виду ероса и танатоса. Та опсесија је, пре свега, присутна у мојој последњој књизи “Енциклопедија мртвих”.

Киш никада није до краја био прихваћен у овдашњој књижњвности иако је у свету стицао велику славу. Живео је на релацији Београд-Париз.

Док је писао “Енциклопедију мртвих” оболео је од рака плућа. Умро је у Паризу 15. октобра 1989. године.

Аутор: Опанак (С. В.)

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име