Југословенска скупштина доносила је одлуку о Конкордату с Ватиканом у јулу 1937, ком се тадашњи поглавар СПЦ патријарх Варнава противио. На дан почетка ове скупштинске расправе 19. јула жандармерија је пребила учеснике литије која се окупила ради подршке за оздрављење патријарха Варнаве и ради протеста против Конкордата. Овај догађај познат је у историји као “Крвава литија”.
Желећи да умири Хрвате, чији су политичари још од стварања заједничке државе показивали сепаратистичке тежње, краљ Александар отпочео је преговоре с Ватиканом о потписивању Конкордата, уговора којим би био уређен положај Католичке цркве у Југославији. После његове смрти, преговоре је наставио кнез Павле, па је Конкордат потписан у Риму 1935. године. Требало је још да га ратификује и Скупштина Краљевине Југославије, али је СПЦ повела оштру и гласну кампању против тога.
Најгласнији је био патријарх Варанава, који је у новогодишњој посланици за 1937. рекао да је тај документ „атак на последњи бедем српства, на „свету српску цркву“, уговор „са црним поглаваром црне интернационале“ и позвао народ „да се пренемо, да устанемо и збијемо се у редове, као војска божја против војске сатанске“. Власти су забранили штампање ове посланице поглавара СПЦ. Патријарх Варнава је у Божићној посланици упозорио српски народ шта ће се десити ако одлучно не одбаци надирући комунизам.
Запањиће вас које је све последице ове идеологије предвидео тада српски патријарх Варнава и шта је тада поручио Србима:
Браћо и сестре
Децо наша љубазна,
“Морамо вас упозорити на противверско и подмукло струјање из иностранства. Ма колико веровали у здрав разум и разборитост нашег света, који још није исцелио љуте ране из минулих ратова, ипак морамо рећи, да се шири комунистички отров, који у нашим данима, изгледа, долази до претећег изражаја.
Прикривен утицај те немани данашњега доба има значај опасности зато, што се она нарочито омладини нашој приказује у једној невиној а примамљивој одећи.
КАО СОТОНА ШТО СЕ У АНЂЕЛА ПРЕТВАРА И ОБЕЋАВА РАЈ НА ЗЕМЉИ
Међутим, у самој својој суштини то зло прикрива у себи најстрашнији отров, који непоштедно убија и душевно и физичко здравље. Тај отров разара породицу, грађанско друштво, па и цело народно и државно биће. Он је судбоносан зато, што је заснован на примамљивој и јевтиној лажи: обећава, замислите, свима и сваком рај на земљи!
»Као што се сатана претвара у небеског, светлог анђела, тако се исто и сатанине слуге претварају у тобожње слуге правде« (1.Кор.11,14-15).
ИЛИ ЋЕМО БИТИ СРБИ, ИЛИ ОТПАДНИЦИ НАЦИЈЕ
Лаковеран свет, обузет материјалистичким жудњама а припреман да заборави шта треба да буде напаћени Србин и увек свестан хришћанин, без размишљања прихвата таква вашарска обећања.
Не постоји никаква средина.
Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или – отпадници нације, интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вере, без морала.
КОРОВ СЕ НИКАД НЕ СЕЧЕ ЈЕР ПОСЛЕ ОПЕТ ИЗРАСТА. ОН СЕ ИЗ КОРЕНА ЧУПА!
… Њима није потребна Истина. Неће они Бога. Њима је потребна лаж. А у згодном су положају, јер лаковерни свет гута лепе приче.
…
Проповеда се, дакле, једна највећа лаж и лудост, али појединци, нарочито омладина ипак ту лаж прихвата, мири се са њом и обожава те волшебнике!… Отуда задатак не само Цркве, већ и грађанског друштва, Државе а у првом реду школе, да се спречава ширење безбожности. Без тога све остале противкомунистичке радње остаће без жељеног успеха. Коров се никад не сече, јер после опет израста. Он се из корена чупа!”
ПАТРИЈАРХ ВАРНАВА ИЗНЕНАДА ЈЕ И УБРЗО НАКОН КРВАВЕ ЛИТИЈЕ И ПРЕМИНУО. СМАТРА СЕ ДА ЈЕ УБИЈЕН.
Патријарх Варнава изненада је преминуо у ноћи између 23. и 24. јула 1937, неочекивано у 57. години и под неразјашњеним околностима. Неки форензичари сматрају да је отрован прахом од дијаманата који му је подметнут у храну и који неодољиво разара органе за варење и изазива крварење до смрти. Но, јавни резултати обдукције су још увек под ембаргом у архиви БИА.
Исте те ноћи југословенска скупштина доносила је одлуку о конкордату с Ватиканом, ком се поглавар СПЦ противио. На дан почетка ове скупштинске расправе 19. јула жандармерија је пребила учеснике литије за оздрављење поглавара патријарха. Овај догађај познат је у историји као “Крвава литија”. Интервенција полиције, чији је министар био Словенац Антон Корошец, иначе римокатолички богослов, била је брутална. Један хроничар бележи:
„Преко Улице краља Петра, на горњем углу зграде Народне банке, била је постројена жандармерија у више редова. Жандарми су већ агресивнији и дочекују литију грубим псовкама и закрвављених очију, избезумљена лица туку свештенство у црквеним одеждама и народ, псујући поповску и српску мајку. По нагласку могло се приметити да су жандарми Хрвати и Словенци…“
У службеном извештају Краљевској канцеларији стоји: „Настала је општа туча, летеле су камилавке, цепане одежде, чак је исцепана и изгажена светосавска застава. Да би се бранили од кундачења и батинања, свештеници су употребили рипиде и почели њима ударати по жандармима.“
Протести су настављени и наредна два дана, а из Београда су се проширили у Крагујевац, Шабац, Ужице и Младеновац. 23. јула Конкордат је најзад изгласан. Следеће ноћи, међутим, умро је у 57. години патријарх Варнава. Бојећи се даљег заоштравања односа са СПЦ, Стојадиновић је одустао од спровођења Конкордата, а званично гласило Ватикана пренело је папино саопштење да „неће бити мален број душа које ће зажалити“ што нису прихватиле овај споразум. Има историчара који верују да је и разбијање Југославије деведесетих година остварење ове претње.
