Двориште: Село које је име добило по летњим дворима деспота Стефана у којима је провео прву брачну ноћ и написао прву песму

0
2359

Ресавско село необичног назива – Двориште налази се у општини Деспотовац, на путу који води према Ресавској пећини, односно Ресавици. За њега су везане бројне занимљивости.

Предање каже да је село Двориште добило име по летњим дворима, летњиковцу деспота Стефана Лазаревића, који су били на врху брда, са десне стране Ресаве. Док је са брда, из свог летњиковца надгледао раст манастира Манасије и цркве Свете Тројице, написао је и своју прву песму “Слово Љубве”. Верује се да је он у овим дворима провео и прву брачну ноћ са својом изабраницом Јеленом, ћерком Франческа II Гатилузија ђеновљанског господара Лезбоса, у соби мирисној од ковиља, биљке вилинске хране и ноћу јој рецитовао своје стихове на нашем и њеном језику.

Фото: dvoriste.net

А кад је горда смрт узела у загрљај владара и песника, у подбрђу његових двора оживело је село Двориште.

И данас се назиру камени остаци ове грађевине. После смрти деспота, мештани су разносили добро обрађен камен рушећи зидове дворова и уграђивали га у зидове својих кућа.

У селу Дворишту код Деспотовца, по легенди, прва црква је саграђена још у доба деспота Стефана Лазаревића али су је Турци порушили и нова је саграђена 1804. године када је на челу ћупријске нахије био Милосав Здравковић Ресавац.
Сви изгледи казују да је село на овом простору постојало још од старина. Становници су се расељавали и нуждом напуштали овај прелепи крај, други су долазили за њима и насељавали се на њихова места. Предање каже да је старо село постојало на два места, у Селишту и у Горњем Селу, идући према Пањевцу. У горњем селу су становали Лајкћи. Та два села су касније сишла ближе Ресави и од њих је настало данашње село Двориште. Трећину становништва чинили су Власи, који су се посрбили.

Према попису становништва из 1863.године, најстаријем сачуваном, село је бројало 41 кућу са “сто двадесет и шест мушки и сто седамнајест женски глава”.

Фото: dvoriste.net

Занимљиво је рећи да је само шест пописаних домаћина било старије од 51 година. Просек година кућног домаћина је била тог 9. августа 1863. у Дворишту 37.35 година. Целокупни попис сваке куће (целе имовине, свих чланова и њихова старост) налази се у књизи “Државни попис у Горњој Ресави 1863. године” коју је урадио Др Бранко Перуничић 1990. године, а коју је издао “Фонд за културу Општине Деспотовац”.

Pročitajte i  Ратник до самог краја! Последње речи војводе Живојина Мишића откривају какав је човек заиста био

1. Стаја Миљковић, 2. Радојко Марковић, 3. Николија Мијајловић, 4. Комнен Мијајловић, 5. Милош Радосављевић, 6. Мића Миленковић, 7. Стојан Јовановић-Стевановић, 8. Радивоје Момировић, 9. Миладин Павловић, 10. Радисав Маријановић, 11. Илија Ђорђевиђ, 12. Радосав Петровић, 14. Владимир Миљковић, 15. Светозар Милојковић, 16. Милован Миљковић, 17. Никола Радосављевић, 18. Панта Радовановић, 19. Милош Јаћимовић, 20. Милан Јаћимовић, 21. Мален Павловић, 22. Васа Стојановић, 23. Манојло Павловић, 24. Петар Пауљевић, 25. Стојадин Првуловић, 26. Вуле Пауновић, 27. Јова Пауљевић, 28. Живко Стоиловић, 29. Никодије Јовановић, 30. Обрад Павловић, 31. Милија Павловић, 32. Јован Рачић, кмет 33.Вуица Ђурђевић, 34. Обрад Стојановић, 35. Јован Стојановић 36. Радосав Станојевић, 37. Ђурће Станојевић, 39. Вуле Ђорђевић, 40. Милован Радосављевић, 41. Петар Јовановић.

Фото: dvoriste.net

Село се споро развијало јер су услови за живот били јако тешки, као што је и био случај у целој Србији у то време. Сви становници су се бавили земљорадњом и сточарством до скоро, па су свуда по околним брдима сатрулеле колибе и бараке. Село почиње да се развија тек од 1950. године. Креће се са изградњом кућа од тврдог материјала и почињу да се набављају савремена агротехничка средства.

Осим што је 1804. по други пут подигнута црква у овом селу, значајан је и податак да су већ 1842. године први ђаци кренули у школу код Манасије, а 1856. подигнута је и прва Основна школа у Дворишту. Школу је подигло 12 села и то: Двориште, Стењевац, Ресавица, Поповњак, Пањевац, Липовица, Жидиље, Језеро и Кованица. 2016. године је прослављен јубилеј – 160 година постојања Основне школе “СТЕФАН НЕМАЊА” у Дворишту.

Pročitajte i  Око овог српског села ОТИМАЛЕ су се велике СИЛЕ: Једино је било уцртано на мапи света
Школа у Дворишту, dvoriste.net

Србија је за време владавине кнеза Александра Карађорђевића напредовала у сваком погледу. Издат је Закон о уређењу јавне школске наставе 1844.год. у нижим и средњим школама; прописани су програми за наставу. У то време опажа се живи рад на подизању и ширењу просвете. Прво је почело отварање средњих школа, а затим и других просветних установа.

Школа је сазидана од лемљеног камена. Зидови су били дебели 70 цм и у оно време то је била најлепша и највећа зграда у целом крају. Има једну учионицу и стан за учитеље (садачња ђачка кухиња). Ученици су раније становали у школи, родитељи су им доносили намирнице, а школски служитељ је месио хлеб и за све кувао заједнички ручак.

Тек после две-три деценије почињу у околини да се подижу и друге школе. Тако се одвојило село Липовица, а Стрмостен, Јеловац и Жидиље подигли су школу у Јеловцу. Језеро и Кованица подигли су школу у Језеру.

Као први учитељ помиње се извесни Јеврем (не зна се презиме) из Барме који је био свега пола године. После њега је дошао Милосав Цветић, учитељ. За време Првог светског рата Бугари су окупирали овај крај и онда је сва школска архива уништена, тако да тачних података нема.

У Дворишту се налазе и записи: Запис јасен, Запис крушка код моста и Запис Миленковића орах.

Фото: dvoriste.net

Према попису из 2002. било је 565 становника (према попису из 1991. било је 757 становника). У насељу Двориште живи 463 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 44,2 година. Има 196 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,86.

За село Двориште везане су и неке од најлепших легенди:

Легенда о Црквинама и Девојачком виру

Искупи се народ на Велику Госпојину у порти Цркве Св. Јована Златоустог у клисури Ресаве под планином Пасторак кад ненадно бану Турци, хиндџарима посеку старе и немоћне, а млађе протерају у робље. Девојке им се не дадну но се сјуре низ литицу и поскачу у реку. Турци побесне, побију све од реда, Цркву порушише, село запалише. Ово место у клисури се назове Златоус, по цркви, а место где беше прозову Црквине, а вир под стеном у коме се утопише девојке назову Девојачки вир.

Pročitajte i  Ратник до самог краја! Последње речи војводе Живојина Мишића откривају какав је човек заиста био
Фото: dvoriste.net

Легенда о лепој Насти и Настином кладенцу

Отимаху се момци о лепу Насту из села Дворишта, јединицу у оца и мајке. Натицаху се о благоданима на утрини у снази и јунаштву, скакаху скока, метаху се камена и свашта чињаху не би ли је који задобио. Али Турци дођуху за красницу, те крену да је уграбе и пошаљу султану на дар у Стамбол. У то их усмотри харамбаша Милош и дојави сељанима да избегну у гору. Нешто их утекне, а подоста остадоше. Наста се склони са родитељима у забиту колибу на брду Пасторак. Тада злокрвници измуче народ да ода девојку, па како је нико не хтеде проказати, грдно се освете: имовину опљачкају, а куће попале. А горе у шуми, Наста се загледа у дивног хајдука Милоша и почне се свиђати са њим. Једном он зађе у село по њу, не затекне је код куће. Њена мајка му рекне да је отишла извести стадо на пашу. Потекне уз стрмку – јок, нема је! Врне се, опет ништа! На све стране је потражи, али од ње ни трага ни јава. У томе и погине у боју са Турцима. Отац и мати јој закључе да је некрсти отеше, те оплакују једино дете и завију се у црнило. Село је прежали. – Суђено је, рекоше људи. Кадли чобан нађе у врелу њен срмали јелек. Тако се ненадно докучи да је несретница за овцама пропала у зјапу, травуљином закриту, крај колибе на Пасторку. После је вода истурила јелек из безданице. Овом извору, надалеко знаном студене воде, надену име Настин кладенац.

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име