После пропасти Првог српског устанка, Сима Милутиновић Сарајлија доспео је у Кишињев, где су живели многи избегли српски устаници. Овде је окончао писање “Србијанке“ и објавио је уз материјалну помоћ Јована Ризнића, а на препоруку Срба из Кишињева и Одесе.

Родом из Сарајева, Симеон Сима Милутиновић Сарајлија (Сарајево, 3. октобар 1791 — Београд, 30. децембар 1847) био је српски песник и учитељ Петра II Петровића Његоша. У друштву београдских књижевних људи у почетку друге половине 19. века Сима је био претпостављан Ивану Гундулићу, док је Јохан Волфганг Гете о њему написао две странице похвала.

У историји српске књижевности означен је као претеча романтизма и Бранка Радичевића, а инспирисао је и Његоша на „високе мисаоне узлете и драматско приказивање историјских догађаја“.

Најбоље и највеће његово дело је епски спев Сербијанка у којој опева тек минуле борбе за ослобођење Србије. Друга важнија дела су: Тројебратство и Тројесестарство, епске песме; Дика црногорска, драма из историје Црне Горе, трагедија Обилић, једна збирка лирских песама и два историјска списа: Историја Србије, која обухвата само време од 1813—1815, и Историја Црне Горе од давних до новијег времена.

Pročitajte i  Традиционалне каљеве пећи, грејање на које се многи враћају: Све о зидању, исплативости, начину коришћења...

Као обожавалац грчке културе и Хомера, а уз то и одличан познавалац народне поезије, Милутиновић је хтео да својом Сербијанком напише Илијаду Првог и Другог српског устанка. Он је лично учествовао у оба устанка, познавао скоро све народне вође и касније у Бесарабији много штошта бележио по казивању избеглица, више хроничарски и без неке логичке везе. Целу ту грађу он је прелио у велики низ епских песама о важнијим догађајима и људима из оба устанка.

После пропасти Првог српског устанка, Сима Милутиновић је доспео у Кишињев, где су живели многи избегли српски устаници. Овде је окончао писање “Србијанке“, која представља опсежну песничку историју Првог српског устанка, у петнаест хиљада стихова народних десетераца. Представља први већи покушај стварања у духу народне поезије и спада међу значајна дела српске националне романтичарске поезије.

На препоруку Срба из Кишињева и Одесе, Јован Ризнић му је обезбедио три хиљаде талира за штампање и још по сто талира за наредне три године, док се књига не заврши. Сима Милутиновић је испунио обећање дато Ризнићу и “Србијанка“ се 1826. године појавила у Лајпцигу.

Pročitajte i  РУСИ ЋЕ ХРЛИТИ У БЕОГРАД... Пророчанство српског војника о Трећем светском рату: За прва два све погодио, а ево ШТА ЈЕ РЕКАО О ТРЕЋЕМ!

“Србијанка” представља опсежну песничку историју Првог српског устанка, у петнаест хиљада стихова српских народних десетераца. Спев садржи низ успелих песничких слика, импресивних портрета главних учесника у устанку и драматичних приказа херојских борби. У суштини “Србијанка” је представљала први већи покушај стварања у духу народне поезије и спада међу значајна дела српске национално-романтичарске поезије.

Читалачка публика је одушевљено примила “Србијанку”. Поређена је са “Илијадом, па је називана и “Србијада”. Сима Милутиновић је за живота слављен и хваљен као ретко који српски песник. Тако је српска омладина из Будима и Пеште Симу Милутиновића овенчала на свечаности на Орловом брду “јеловим венцем и пшеничним класом”.

Сарајлија је као учитељ и песник провео на Цетињу пет година, у улози народног секретара и учитеља владике Петра Петровића I Његоша. Што се српска књижевност данас дичи поезијом Његошевом половина је Симине заслуге. Песник-педагог могао је свога ђака само песником начинити; а песничка душа Његошева није могла ни пожелети бољега учитеља.

Као већина песника Сима је био сиромах и као сиромах је и умро. Умро је у Београду 30. децембра 1847. као секретар “попечитељства просвештенија”. Често је сневао о богаству, али га сиротиња није болела; јер није желео богатства себе ради. Сахрањен је на београдском гробљу код данашње Цркве светог Марка, гроб му је био брзо заборављен. Много година касније на основу неких скица и положаја његовог гроба у односу на Возаровићев који је имао надгробни споменик до 1927. када је старо београдско гробље прекопано, пронађено је тело Симе Милутиновића и положено у породичну гробницу Милутиновића на Новом гробљу. Његове кости су недвосмислено распознате на основу телесних особености (висина, облик доње вилице) али и предмета који су уз његово тело били положени (икона светог Срђа коју је донео из Москве и која му је по његовој жељи метнута на груди).

Pročitajte i  Дечко јој је трагично настрадао у олуји, а она је умрла од дроге: Тужна животна прича српске глумице, коју су сви волели
Поштанска маркица Србије из 2016.

Литература: Андра Гавриловић Знаменити Срби XIX века | Друго допуњено издање Научна КМД | Београд, 2008.
Извор: Опанак, Ризница српска, Расен, Царса

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име