Тараба и плот су обележје српске куће, имања домаћина, у ширем смислу обележје су српства.
У Шумадији, где је свако сеоско двориште било ограђено плотом, данас оваквих ограда готово да нема. Постале су тек старина у другом плану. Српску тарабу на селу данас често замењују жичане, коване и бетонске ограде.
Старост српских тараба и њихова симболика у обележавању националног идентитета се не доводи у питање. Ако кренете путевима кроз села Шумадије, преко планине Јелице, или на српске лепотице Златибор, Копаоник, Златар… видећете вишедеценијеске тарабе, свака од њих има своју причу али о њима треба знати:
Тараба и плот се често не разликују – и једно и друго је ограда од прошћа, дасака, летава или уплетеног прућа, с тим да је тараба углавном састављена од летава, а плот од прошћа између којег је уплетено пруће.
Прошће, проштац је узани колац, летва која је са једне стране зашиљена и пободена у земљу, и то је основа тарабе (плота). Добар је багремов проштац, јасенов, али од храста бољег нема. Кад се проштац побије у земљу, онда се закуцавају летве или се уплиће пруће, најбоље врбово, које је најжилавије. Добро уплетен плот траје и сто година, а за плетење 350 метара плота потребно је недељу дана. Некада је коришћено дрво шљиве црвењаче, која се одавно у Шумадији не гаји.
Мајстора овог посла некада је било много, сада су остали само најупорнији или то по сећању раде они који памте како су то чинили њихови дедови.
Проштац из ограда у Србији је познат и као оружје у случајевима свађа око међа.
Данас, када и плот и проштац нестају, и из дворишта и из српског језика, овај појам користе само најстарији.
Колац, односно проштац помену када треба рећи да је рођак, комшија или политичар заслужио тешке батине.
Изрека “Држати се к’о пијан плота” значи – тврдоглаво се нечег држати, претерано устрајавати на нечем, пасти одн. пљоснути као проштац – пасти целом својом дужином.
Извор: Srbijuvolimo.rs, Telegraf.rs
