Капа је део традиционалне одеће словенских народа и изражава човеков социјални статус. Она је знак, порука и отуда српска пословица: „Капа је старија од човека“.
У различитим географским заједницама капа је имала различите облике али исту симболичку улогу и поруку да смо својим изгледом знак другима о себи, својим намерама и радњама. Од када почне да носи капу човек даје печат свом бићу, и то управо на делу себе које је огледало његове суштине постојања. Пошто је сматрана неодвојивим делом човека Словени су обавезно сахрањивали покојника с капом на глави или су капу стављали поред тела. Код Срба постоји веровање по коме онај ко на своју главу стави капу покојника, неће моћи да је скине.
У зависности од старости и породичног статуса глава је била покривена или гола и тиме је имала значење за положај човека у друштвеној заједници. Код Јужних Словена капу су имали право да носе једино момци зрели за женидбу. Мушкарци су, по правилу, носили капу напољу а скидали је улазећи у неку просторију, а такође у цркви, пред иконом и пред човеком вишег социјалног статуса. Приликом извођења неких обреда, огољавање мушкарчеве главе било је сакралног карактера. Тако, током слављења славе и домаћин и гости су гологлави; мушкарци скидају капе приликом прве сетве, пред покојником.
Код Јужних и Источних Словена неношење капе било је знак жалости мушкарца. Такође, у жалости, носили су капу наопако.
Мушкарчево ношење капе којим се кршило правило етикеције, означавало је ритуално обележавање одређене ситуације: приликом објаве новорођенчетовог имена гости седе с капом на глави све док кум не саопшти име кумчета. Младожења није скидао капу независно од годишњег доба чак ни за време венчања.
Скидање капе понекад је симболисало одрицање од пређашњег стања. По српском обичају, приликом изношења покојнице из куће, њен муж збацује капу и на главу ставља нову капу као знак да жели да ступи у нови брак. Често је скидање капе асоцирало на тему брака. Младине другарице су на свадби крале младожењину капу и тражиле откуп за њу. Младожењину капу су стављали на младину главу као знак потврде његове власти над њом и као израз жеље за мушким потомством.
Када жене носе мушке капе то има негативне последице. Веровало се да ће девојчица која стави на главу мушку капу изгубити косу, постаће жртва урока, остаће неудата или ће родити ванбрачно дете.
Капа је често коришћена у пољопривредним и живинарским обредима захваљујући својој заштитној и плодоносној снази. На Бадњи дан домаћице су кадиле читаво домаћинство носећи на глави мужевљеву капу. Пре него што би насадиле квочку, јаја би стављале у мушку капу да се пилад ођедном излегу као што човек једним потезом скида капу.
Капа је често коришћена као симбол човека и могла је да га замени у посебним случајевима. У Црној Гори је епископ у изузетним ситуацијама могао да чита молитву за исцељење одсутног болесника над његовом капом.
Постојале су забране на поступање с капом. У Србији су говорили: „Ко греје капу на ватри, заболеће га глава“. Не ваља се играти са капом, окретати је – заболеће те глава; не ваља стављати капу на сто – биће свађе.
У бајкама и веровањима, капа се јавља као стециште магичне силе – ђавола или другог митолошког лика. У јужнословенском фолклору често је бележено да је црвена капа атрибут ђавола и света мртвих. Познат је и други бајковити мотив – капа-невидимка.
Традиционална српска капа – шајкача (војничка капа), као део војне униформе уведена је у употребу после српско-турских ратова (1876-1878). То је један од најкарактеристичнијих делова мушке народне ношње у Србији с краја 19. века. Највероватније је да су је бивши војници понели кући и, као симбол јунаштва и исказане храбрости, почели да је носе и у свакодневном животу.
Шајкача је „преживела“ и оба Балканска, и Први и Други светски рат и тек након 1945. године и доласка социјалистичких власти замењена је у Југословенској армији тзв. „титовком“.
Приредила: Надица Јанић
nadica-janic.blogspot.rs
