Први услов – одржање крсне славе – је изнутра и дубоко везан за српску породицу и патријархално, традиционално наслеђе наших предака. Тако се непосредно сабирамо и окупљамо око крста и молитве, око наших одавно упокојених прађедова и свих још живих рођака, око чувања и одржања непроцењиво драгоценог сећања на аутентичне вредности српског Предања. Крсна Слава је својеврсни, симболични живи ланац који спаја наше српске претке, нас данас и наше потомство. И даје нам озбиљност и достојанство последњих српских племића (”од Светог Николе”, ”од Светог Јована”, ”од Светог Луке”, ”од Светог Георгија”, ”од Светог Архангела Михаила”…).
Други услов – ћирилица – је везан за дух нашег језика, његову унутрашњу мудрост и појмовно богатство. Самим тим, и за словенско-православно јединство, братство са Русима, нашу националну просвету, витешко васпитање и духовну културу. Ћирилицом се одмах и безрезервно успоставља веза нас и наших далеких претходника, Неба и земље, некадашњег и оног данашег језика, али и специфично међусрпско ”братство и јединство у Христу”, а не у Титу (и Партији).
Трећи услов – Косовски Завет – је врховни и суштински српски архетип, наш мистични и отаџбински код. А тако и: отелотворење српске части и образа, надилажење кукавичлука и (у моралном смислу) кобно ”поткопавајућег” страха од смрти, наше вере староставне и православне, као и целокупног националног идентитета. Без Косова и Метохије (не дај Боже!) ми остајемо без свог срца и душе, свега оног што се речима не може (али осећањима и те како може) исказати и објаснити. Наше племе као да већ дуго ”сном мртвијем спава”, под ”небом затвореним” (што ”не прима ни плача, ни молитве”), а ”суза наша”, косовска, можда ”нема родитеља” – али има, још увек, свој дубоки, апокалиптички и боготражитељски смисао. Као наше ”бити ил’ не бити”, оно ултимативно, српско ”или-или”. И има нас, још преостале учеснике и саборце српских средњовековних и нововековних витезова, из њихове и наше незавршене и још недовршене Косовске битке (ево, већ пуних 628 година до сада).
Ова три услова у себи носе све оне спасоносне врлине и теме које нас, упркос свему, и даље држе над водом и муљем надируће мочваре модерног доба и њеног слузавог, човека недостојног ”духа времена”.
Они нас одређују, штите и приводе незабораву, вечности и спасењу.
Без њих смо ништа, обичан прах на ветру. Никоговићи.
Аутор/Извор: Драгослав Бокан
