Kулт Светог Трифуна веома је развијен у српским крајевима, а неке српске породице га славе као крсну славу. Слава Свети Трифун се на посебан начин обележава у свим домаћинствима која се искључиво баве виноградарством и воћарством уз пресецање славског колача и симболичног орезивања чокота у виноградима.
Ширење култа овог светитеља датира од V века, а виноградари и воћари су у нашим крајевима славу Светог Трифуна обновили пре десетак година, са обнављањем засада винове лозе. Посебно у виноградарским крајевима Војводине, Шумадије и Поморавља то је највећи винарско-виноградарски празник.
Верује се и да Свети Трифун на свој празник пободе у земљу угарак и од тог дана снег почне да се топи. По неких схватањима овим даном почиње пролеће, природа почиње да се буди, као и љубав код људи. У народу је за Тривуњдан везано мноштво разних обичаја и веровања. Ако на Светог Трифуна пада киша, родиће шљива. Ако на Тривуњдан падне снег, година ће бити кишна и родна а ако је ведро, година ће бити сушна. Снег може још увелико да изненади, али се то сматрало берићетним, па се говорило “Затрпај Трипо, заспи Симо!” (реч је о Св. Симеону Мироточивом, 26. фебруара) иако је већ сутрадан, 15. фебруара, Сретење, по народном схватању дан “сусрета” зиме и пролећа, кад се мечка на кратко пробуди да види да ли ће ускоро настати лепши дани и онда, ако оцени да ће потрајати зима, врати у пећину да настави свој зимски сан.
ОПАНАK
