Предлажемо вам да већ овог лета одете у Сомбор. А кад се нађете у овом зеленом граду пуном љубави и историје, погледајте славну Ајзенхутову слику. Добро је осмотрите и допустите јој да погледа и она вас.
Велико је славље било 1867. године, у тада створеној Аустроугарској држави, када је Пешта постала равноправна са Бечом, а Мађари постали поштован европски народ. Баш те године цела нација је славила и величала долазећу 1868, у којој се славила хиљадита годишњица доласка Мађара у Панонску низију.
Уметници су се утркивали ко ће на величанственији начин да обележи тај велики и битан тренутак у историји овог народа, а зелени краљевски град Сомбор наручио је од славног Ајзенхута једну слику. Детаљи које је велики уметник сликао две године и данас одушевљају љубитеље сликарства, али прича о животу и значају ове слике вредна је свачије пажње.
Баш кад су жупанијски моћници Сомбора, односно Равнограда како су га Срби некада звали, решили да унајме Ференца Ајзенхута, Саборски одбор у Сремским Карловцима одлучио је да за свечаност у Будимпешти наручи композицију “Сеоба Срба” сликару Паји Јовановићу, како би на тај начин приказали значај Срба у историји тог дела моћне царевине.
Сомборци су замолили Ајзенхута да наслика битку код Сенте која представља један од најважнијих догађаја у историји овог града. Не само зато што су тада Аустријанци напокон протерали Турке испод обала Саве и Дунава, већ су и Сомборци у њој имали велику и значајну улогу. Предвиђени капетаном Јајићем, трагични хероји ове битке били су и отац и осам синова Поповића чији су потомци касније добили племићку титулу. Битка код Сенте одиграла се 1697. године, па је сомборска варош израдом велелепне слике обележила и њену 200. годишњицу.
Ајзенхут је потписао уговор у далеком Техерану, а њиме му је гарантовано да ће добити 12 хиљада форинти, новац за који би тада могао да купи 40 јутара најплодније бачке оранице. У жељи да што пре прионе на посао, али и да што боље дочара успех моћне аустријске војске, Ференц је добио одобрење да присуствује војним маневрима. Дуго је изучавао понашање војника, пропињање коња, ударце сабљи, како би сваки детаљ могао да пренесе на платно које ће многима вековима касније одузимати дах.
Од почетка се знало да мало платно не долази у обзир, па је тако највеће уље на платну у Србији широко 7, а високо 4 метра. Насликана је у Минхену, где је и урамљена, а и сам рам представља посебно уметничко дело. Рађен је од дрвета, са богатом позлатом, а на њему су заставе две војске, оружја коришћена у бици, док се на врху налази застава жупаније, као и приказ њеног заштитника Св. Павла. Са леве стране, нешто ниже, налази се глава змије, симболички приказ тога да се битком код Сенте стало за врат турској “немани”. Заједно са рамом, слика заузима површину од 40 квадратних метара.
Од Минхена до Бездана лађа је превозила огромну и важну слику, а онда је настао и велики проблем. Слика није могла да уђе у зграду.
Бачко-бодрошка жупанија саграђена је 1808. године, за потребе смештаја администрације, а и она сама представља споменик културе, са својих 200 различитих просторија, одаја и сала. Најлепша је свакако велика свечана сала која је морала да истрпи “сакаћење”, јер је посебном дозволом Жупанијског сената њен спољни зид пробијен изнад балконских врата па до таванице, како би слика могла да се унесе.
Уље на платну “Битка код Сенте” држи рекорд по величини на просторима бивше СФРЈ, али за њу су везане бројне занимљивости. Новосађани су тражили да слика пређе у њихово власништво 1929. године када је Нови Сад постао центар Дунавске бановине. Ипак, слика се и дан-данас налази у Сомбору и могуће је видети, уз претходну најаву посете, а годишње је обиђе око две хиљаде љубитеља историје и уметности.
Интересантан је и податак да слика није ниједном рестаурирана, а да је њено композиционо решење невероватно.
У првом плану слике су аустријски војници који прелазе преко грудобрана Турака. Посматрачу су окренути леђима, како би се дочарала њихова важност – одакле год да гледате слику, они ће бити испред вас и штитити вас.
У средишњем делу слике је аустријски принц Еуген Савојски, на белом коњу, док је уз њега гроф Палфин на црном коњу са искунаком турском сабљом. Еуген Савојски је је осветљен сунчевим зраком са десне стране, а мач подиже ка сунцу, како би се значај његове победе што више уздигао. Принчева леђа чува војсковођа са шлемом, коме је лик подарио сликар лично. Где год да се померите и одакле год да га погледате, деловаће као да вас Ајзенхут посматра – слично као и са славном Мона Лизом.
Војници приводе заробљеног турског Кисиг Џафер пашу. Он је понижен, погнуте главе, у сенци, свестан тога да се османлије никада више неће вратити у ове крајеве.
Када се слика посматра са разних страна, стиче се утисак да се и сама слика креће. Шета око вас, осваја вас, онако како је аустријска војска освојила панонске крајеве које су пустошили Турци. Сваки лик – и аустријских и турских војника – гледа вас, проучава и процењује – имаћете утисак као да се сви насликани питају једно: да ли је вредело? Да ли смо ми, потомци, заслужили такву борбу и битке вођене зарад наше садашњости…
На нама је да им дамо одговор, макар прећутно.
Кад будете излазили из свечане сале Жупаније, погледајте поново на брзину ликове на слици и покушајте да их уверите да јесу и да ће остати памћени. Заувек, како и доликује.
Извор: Дневно.рс
