Невероватне “случајности” које су предсказале смрт краља Александра: „Краља вреба смрт на точковима, а краљица никако не треба да путује водом“

Нема сумње да је краљ Александар Карађорђевић знао шта му се спрема, нарочито након неуспелог атентата, непуних годину дана раније – 16. децембра 1933. године у Загребу, када је дошао у главни град Савске бановине да прослави своју породичну славу.

Несрећну судбину која се касније обистинила прорекла је краљевском пару на Бледу и грофица Нађа, старица – врачара, рекавши: „Краља вреба смрт на точковима, а краљица никако не треба да путује водом“. Краљичина дружбеница тврдила је да је њена господарица преплакала целу ноћ после вечери, а д се „Господар затворио у свој кабинет и цео дан нити је јео, нити пио. Само је нешто писао, цепао и писао …“
Уочи поласка за Марсељ, када је стигла метеоролошка прогноза која је наговештавала узбуркано море и велике таласе, краљица је одустала од путовања бродом, а краља је, ипак, задесила смрт на точковима аутомобила.

Два дана раније, приликом испловљавања из луке Зеленика у Боки которској, краљ је скинуо са леве руке велики прстен, од којег се иначе није одвајао. Прстен је, према предању, припадао цару Душану и служио је као амајлија, јер је на њему писало на старословенском: „Ко га носи, Бог помози“. Александар га је, међутим, скинуо, пружио краљици и нехајно рекао: „Узми ово, смета ми.“
Још један истинит догађај могао се тумачити као злокобно предсказање. Пре укрцавања на брод, краљ је 6. октобра, у пратњи Мује Сочице, бана Зетске бановине, и Гаврила Дожића, митрополита цетињског, посетио манастир Савину код Херцег Новог. Хтео је да види жезло Светог Саве које се чувало у том манастиру. На његово велико разочарење, игуман га је обавестио да је жезло неколико дана раније однесено у Котор за припрему некакве изложбе. Краљ је запалио две свеће, изашао из манастира и пришао звонику, узео уже обема рукама и почео да звони. Уместо да звоне добродошлицу, звона су звонила као да је неко умро.

„Ова чудна појава целу је пратњу следила и на све присутне оставила тежак утисак“, пише у мемоарима митрополит Дожић. „Ми смо то наше узбуђење сакрили од краља да га не бисмо онерасположили на његовом путовању. Пошто смо га испратили до ‘Дубровника’, где се укрцао, ја сам се са баном вратио и успут смо у колима рђаво предвиђали краљево путовање, нарочито овај судбоносни случај са мртвачким звоњењем.“

Супруга краља Александра Карађорђевића, краљица Марија, рекла је краљевом помоћнику да по сваку цену настоји да краљ у Француској стално носи челичну кошуљу, што га може спасити ако неки атентатор покуша да пуца у њега. „Kраљев момак“ се, држећи металну заштитну кошуљу у рукама за обе ивице, обратио свом владару рекавши да треба да обуче “панцир”. Као што је “момак” Зечевић доцније испричао, југословенски монарх је одлучно одбио да обуче ту кошуљу рекавши: “Остави то, Зеко, не умире се без судњега дана!”

Поред тога, Александар је, поздрављајући се са кнезом Павлом, рекао брату од стрица да се његов тестамент налази у два запечаћена писма, једно адресирано на краљицу Марију, а друго на председника Владе.

Занимљиво је запажање министра Двора, које не спада у случајеве „подгревања“ народне маште. Припремајући гардеробу за пут, краљица је понела дубоку црнину за случај нечије смрти и посебних церемонија: „Да ли сама, или са знањем краља? Да ли спонтано или после разговора о свим могућим случајностима?“, питао се министар Антић.

Да му се ради о глави краљ је знао из многобројних извештаја, а осећао је то и инстинктивно. Често је говорио: „Мисли ли ко да нисам свестан опасности којима се излажем? Ја знам да могу да погинем. То може да буде несрећа за мене и за моју породицу, али то није важно. Ја нисам на челу државе да седим скрштених руку и водим рачуна о своме животу. Краљ мора да извршава задатке.“ Није крио да има предосећај да му се спрема убиство и наглашавао је да ће у то бити умешани „италијански прсти“.
Александар је слао поруке краљици Марији: „Ја не бих могао да имам жену која се боји, али те сада молим да непрестано будеш опрезна кад излазиш са децом: они који желе моју смрт, могли би такође да вас нападну.“ При повратку из Софије, рекао је енглеском амбасадору Невилу Хендерсону, када га је овај упитао да ли се плаши атентата: „Никад на то нисам ни помислио док сам био у Бугарској. Таква ми се ствар пре може догодити у Француској.“

Изор: Вечерње Новости

Само за искусне куваре и куварице: Рибљи паприкаш са севера Бачке

Почнимо са чињеницом да је јело под називом „риба...

Боља него француска: Војвођански рецепт за гушчију паштету

Ово луксузно јело које је у понуди најелитнијих ресторана...

Марикин колач са јабукама: Рецепт са Палића стар преко 100 година

Лагана и укусна посластица коју је госпођа Марика пронашла...

Радост за жене: Пролећно цвеће које ће вам улепшати башту и терасу

Једна од главних ствари којој се жене највише радују...