О ужасном крају славног српског војсковође постоји више верзија.
Прву и, по свему судећи лажну, пласирали су комунисти, који су рекли да је војвода изашао из куће да поздрави руске ослободиоце, па га је ударио њихов тенк.
Kасније је, како је писао “Недељник”, Дико Пејатовић писао да је војвода за сусрет са ослободиоцима обукао мундир, ставио војводски калпак на главу и узео сабљу у руке и шетао по соби.
У једном тренутку на вратима се појавио партизански потпоручник са два борца. Угледавши војводу, прискочио му је и зграбио сабљу, а старац се огласио: “Стани, сине! Ја сам војвода Петар Бојовић, не дирај ми сабљу коју носим 63 године”.
“Недељник” је навео да се данас као најтачнија поставља тврдња да су партизани крајем 1944. године упали у кућу војводе Бојовића.
Остарели војвода, обучен у кућни мантил и не знајући о коме је реч, зачуђено је упитао официре да му се представе.
Партизани испрва нису обраћали пажњу на њега, мислећи да се ради само о неком анонимном старцу, али када су на столици спазили шињел са војводским ознакама, почели су да се опходе према њему крајње недостојно и да га шамарају и понижавају, док је војвода само немоћно гледао како му по кући разбацују и газе униформу, одликовања, сабљу и слушао увреде. Потом су га ухапсили.
У чланку о Петру Бојовићу на Википедији наводи се да војвода по повратку из затвора није имао шта да обуче јер му је кућа опљачкана по уласку партизана у Београд, па је обукао униформу, која му је једино остала у кући, а када је изашао на улицу, видели су га неки партизани и почели да га понижавају и туку.
Бојовићев млађи син Добрица је по тој верзији прискочио оцу у помоћ, али су га партизани ухапсили и осудили на десет година затвора под оптужбом да је командовао четничким илегалацима.
Kомунистички зликовци су војводу Бојовића, тада старог 86 година, у затвору свакодневно тукли, мучили и понижавали.
Измученог и повређеног, пустили су га из затвора после неког времена. Војвода Петар Бојовић умро је од последица тортуре 19. јануара 1945. године.
Бојовићев комшија из Трнске улице др Павле Милошевић сведочио је касније да су комунисти, одмах по освајању Београда, ухапсили војводу јер им је сметало његово славно име.
“Бојовић, иначе слабог здравља, умро је од последица унутрашњег крварења задобијеног у вишедневном премлаћивању од стране ОЗНЕ у затвору, пуштен је само кући, у Трнској број 25 на Врачару, да умре”, писао је Милошевић.
Kомунисти су највероватније казнили војводу јер је подржао отпор генерала Драже Михаиловића.
Сазнавши за смрт војводе Бојовића ОЗН-а је преко Радио Београда објавила вест.
„Поштовани слушаоци данас је 20. јануар 1945. године. Јуче у Београду умро је Војвода Петар Бојовић. Важно саопштење: Свако ко покуша да дође на сахрану овог непријатеља наше Народно-ослободилачке борбе биће ухапшен и кривично гоњен.”
Одликовања Војводе Петра Бојовића
Домаћа одликовања
Орден Карађорђеве звезде 1, 3. и 4. реда
Орден Карађорђеве звезде са мачевима 2, 3. и 4. реда
Орден белог орла 3, 4. и 5. реда
Орден белог орла са мачевима 1. и 5. реда
Орден Таковског крста 2, 3, 4. и 5. реда
Орден Светог Саве 3. реда
Орден Југословенске круне 1. реда
Златна медаља за храброст
Медаља краља Петра I
Споменице за Српско-турске ратове 1876—1878.
Споменица за Српско-бугарски рат 1885—1886.
Споменица за ослобођено Косово 1912.
Спомен-крст 1913.
Споменица на Први светски рат 1914—1918.
Албанска споменица
Споменица гарде
Инострана одликовања
Орден Франца Јозефа 5. реда, Аустроугарска
Орден Светог Александра 2. реда, Бугарска
Орден за војне заслуге 2. реда, Бугарска
Орден за грађанске заслуге, Бугарска
Орден Светог Спаситеља 2. и 4. реда, Грчка
Орден Данеборг 4. реда, Данска
Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа 2. и 3. реда, Енглеска
Орден Св. Мауриција и Лазара 1. реда, Италија
Орден Светог Владимира са мачевима 3. реда, Русија
Орден Светог Ђорђа 3. реда, Русија
Орден Легије части 1, 2. и 4. реда, Француска
Споменица Руско-турског рата 1877-1878, Русија
Ратни крст 1914—1918, Француска
Последње године (1944—1945)
По ослобађању Београда крајем 1944. године, десио се један немили инцидент у његовој кући од припадника ОЗНЕ. Преминуо је 19. јануара 1945. године, у својој кући у Београду. Сутрадан 20. јануара породица је контактирала команду града Београда и пријавила смрт. Сазнавши за смрт војводе Бојовића ОЗН-а је преко Радио Београда објавила вест.
„Поштовани слушаоци данас је 20. јануар 1945. године. Јуче у Београду умро је Војвода Петар Бојовић. Важно саопштење: Свако ко покуша да дође на сахрану овог непријатеља наше Народно-ослободилачке борбе биће ухапшен и кривично гоњен.”
Није испоштовано право на сахрану о државном трошку, па је његово тело на воловским колима превезено 21. јануара на Ново гробље. Сахрањен је без икаквих војних почасти у породичну гробницу у присуству породице и најближих пријатеља. Сахрани од поштовалаца није присуствовао нико. За то су се постарали људи у кожним капутима који су лично надгледали скромну породичну сахрану. Нису дозвољавали поштоваоцима његовог дела да приђу гробу и одају поштовање. Једини је српски бојни војвода кога су понизили унуци његових ратника из Балканских и Првог светског рата.
Фб група: МС Семинар српског језика књижевности и културе/Мондо
