Била је краљица песме и дерта и прва естрадна звезда Краљевине Југославије. Због Софке Николић, њене лепоте и гласа који је умео да опија, последње хонораре у кафанама трошили су многи писци и уметници. Кафане, ресторани и хотели у којима је Софка певала са орекстром свог супруга Паје Николића били су препуни. Сви су желели да чују и виде чувену певачицу, која је у сваком погледу била испред свог времена. Њен репертоар чиниле су песме из Врања, београдска компонована музика и нумере наших познатих композитора. Како сећање на несвакидашњу уметницу Софку Николић не би сасвим избледело побринуо се Саша Спасојевић који припрема биографију “Софка – дерт и сузе краљице народне музике” и већ 15 годинама бележи њен живот и изучава нашу предратну музику.
Иако је у Србији било популарних певачица и пре Првог светског рата, нико није стекао славу као Софка Николић. На врхунцу каријере била је од 1927. до 1936. Рођена је 1906. у Табанићу код Шапца. Почела је да пева као девојчица на вашарима, а од 1918. је озбиљније запажена наступима у Зворнику. Први важнији наступ имала је 1927. године, a после Мостара и Сарајева средином 20-их година прешла је да живи у Београд. У Београду се удала за Пају Николића, шефа великог оркестра. Софка Николић наступила је пред Београђанима први пут 1927. у чувеној кафани “Бумскелер”. Певала је потом у 20 различитих кафана, а штампа је забележила да је зарађивала за то време невероватних 300 динара за вече. Први пут Софкино певање пренесено је радио-таласима 11. децембра 1929. године на Радио Београду из кафане „Крагујевац“. Убрзо је њен глас радио-станицама преношен по Немачкој, Будимпешти, Бечу, Берлину… тако да ју је могло слушати готово пола Европе.
Прву плочу са нумерама „Колика је Јахорина планина“ и „Кад би знала, дилбер Стано“ снимила је са 19 година у Београду. Снимала је и за остале издавачке куће и у разним другим градовима, па и у Паризу. Понела је титулу једне од најтраженијих певачица у Европи тог доба, а према неким изворима за велики број својих плоча добила је награду „Златне поткове“. Софка Николић је била прва певачица која је снимила у низу 16 песама, и неке песме су први пут снимљене као што је њена песма “Сву ноћ млада”. По десетину пута за вече певала је своје хитове “Алипаша на Херцеговини”, “Колика је Јахорина планина”, “Цојле манојле”, “Кад би знала, дилбер Стано“, „Зоне, мори Зоне“ и „Чујеш, секо“…. Софка је за 17 месеци снимила чак 55 плоча, а то за руком није пошло чак ни чувеном певачу и хармоникашу Бори Јанићу.
Поред бројних личности из јавног живота Београда којима је певала, остало је забележено да је велики Софкин поштовалац и пријатељ била светски позната певачица Џозефина Бекер. До Софкиног времена су се певачице сматрале обичним кафанским певаљкама, али је Софка свом певању давала неки “виши ниво”. После концерта у Новом Саду 1933, код познатог гостионичара Манета Бубња, тадашња штампа је забележила: “Унела је завист и немир чак и код многих гостионичара. Нико не може да опрости Софки и њеној песми, јер сви гости иду тамо где она пева.” Причало се да је уз њену песму Алекса Шантић плакао. Последње хонораре на њу су трошили Нушић и Раша Плаовић. Гости су јој у Скадарлији били и Тин Ујевић, Раде Драинац и друга позната имена тадашњег времена. У кафанама у краљевини Југославији није се могло наћи место када би тамо певала Софка Николић.
Савременици су говорили: „Колико је била велика у песми, још је била већа у туговању“, а Софка је потврђивала: “Песма је да се пева, туга је да се тугује. Туга се не може објаснити, испричати, туга се може само туговати, а песма певати.”
Софка Николић живела је као права звезда. Становала је у раскошној вили у Крунској улици, имала кућне помоћнице које су растеривале обожаватеље. Гардеробу је куповала у Паризу, а наступе брижљиво осмишљавала. Учествовала је и у бројним хуманитарним акцијама трудећи се да помогне свима којима је могла. Њена каријера била је у вртоглавом успону све до њене 33. године, када је све кренуло низбрдо. 1939. године Софки је умрла ћерка јединица Мариола, у 16. години. Софка се повлачи у туговање и углавном више није певала, осим ретких званичних снимања (за Радио Београд, са оркестром Жарка Милановића и слично). “Пред Други светски рат се повлачи у Бијељину, где јој је мајка живела и разводи се од Паје Николића. И после 50-их се поново враћа у Београд, и пева по ресторанима и кафана али то није била више та Софка из 20-их и 30-их година”, напомиње Саша Спасојевић, писац биографије.
Ова наша славна певачица временом је заборављена, а јавност је имала прилику да је се сети 1968. године када је о њој снимљен документарни филм. Последње године живота провела је скромно и усамљено у Бијељини и Београду. Умрла је 1982. године у старачком дому у Бањи Ковиљачи, а сахрањена је на градском гробљу Пучиле у Бијељини, у крипти поред своје ћерке.
Иза жене која је која је гласом одушевљавала Југословене тридесетих година остале су само песме и сокак у Бијељини који носи њено име. После Софке, нисмо имали праву естрадну звезду све док се нису појавиле Силвана Арменулић и Лепа Лукић.
