После 142 године од боја, откривени су камени споменици херојима знамените битке на Чемерници. У присуству малобројних гостију на овој прелепој и готово напуштеној висоравни протеклог 23. августа свечано су откривена камена обележја на заборављене српске јунаке. Зоран Вучићевић Рас, познати ивањички рестауратор споменика, сопственим средствима подигао спомен-обележја јунацима битке на Чемерници, која се одиграла 23. августа 1876. (по старом календару), и капетану Јеврему Вукосављевићу, који је тога дана погинуо.
На месту званом Саборина, уз пут, недалеко од Ристовића колиба, још два белега је, како каже, посветио прецима: први је подигао у славу и част јаворских јунака из 1876. године, а другим, каменим, с натписом „Ој, планино, истина је тамо негде иза…“, одужује се онима који су на овој висоравни и околним висовима Старог Влаха подржавали буне и устанке, хајдуке и комите.
“БРАЋО! Ово је страшно, ово је жалосно што ми учинисмо! Напустисмо Чемерницу, ту вратницу наше отаџбине, одакле Турке никад не можемо истерати. Зато ја, браћо, идем натраг, идем да погинем под Чемерницом, то волим више него да ме жене називају кукавицом. Ко хоће, нека пође са мном, да повратимо Чемерницу!”
Овим речима се 22. августа 1876. године капетан Јеврем Вукосављевић, командант Ариљског батаљона, добровољац из Русије, обратио својим борцима, када се морао повући из шанца са Чемернице на Пресеку у борбама Јаворског рата, у којима је Ужичка бригада другог позива, после изгубљене Калипољске битке, спречавала продор Турака преко природних тврђава Чемернице и Мучња у долину Моравице.
А 142 године касније, на откривању спомен-обележја на Чемерници, истраживач прошлости моравичког краја и публициста Свето Марковић подсећа на сведочанства из ратних бележака о јунаштву и одлучности Руса, како су га сви звали, и наводи да су заморени војници прихватили позив команданта:
– ‘Оћемо с тобом, само мало да се одморимо и ‘леба једемо, па одмах идемо!
Пошто су тихо и обазриво стигли у близину утврђења, Вукосављевић је задржао своје јунаке.
– Чекајте ви ту, ја идем сам у шанац. Да ми не гинете ако унутра има Турака.
На велико изненађење и радост, у шанчевима није било Турака, па је организована одбрана и сутрадан, 23. августа. У одлучујућем боју, под командом мајора Михаила Илића, одбијена су четири напада седам пута јачих Турака са Мисирцима и Мехмед Али-пашом. У судњем часу, малаксалој војсци без муниције у помоћ је са Мучња притекао Карановачки батаљон, па је тако спречен пролаз Турака преко „старе границе“.
– Чемерница је заборављена и готово напуштена планина. Морамо, уз помоћ државе и локалне власти, чувати успомену на претке, уредити Карађорђев шанац, обележити место боја на Лисини, али и удахнути јој нови живот. Висораван је на само три километра од Анатеме и регионалног пута Ивањица – Кокин Брод, погодна за излетнички туризам, кампове, школу у природи, походе извиђача – истиче Зоран Вучићевић за “Новости”.
А недалеко од Лисине, на крвавом разбојишту, како бележе хроничари, у јуришу је 23. августа 1876. године пао капетан Вукосављевић у 30. години. Издахнуо је на рукама мајора Илића изговоривши последње речи својим борцима:
„Напред, напред, освета!“
Мртвог Вукосављевића његови другови изнели су на Лисину и спустили га пред мајора Илића. Тада му се Илић мртвом обратио:
„Вечна хвала нека ти је јунаштво твоје, ти си за свој род живот жртвовао и сад на крвавом овом разбоју славно издахнуо. Зато ће те, мој Русе, твоја јуначка браћа, пред којима си сада храбро трчао, још овога часа осветити!“
Тело капетана Вукосављевића је претерано у Чачак, где је и сахрањено на Чачанском гробљу. Две године касније, кад су завршене борбе током Српско-турског рата, неколико поштовалаца и сродника подигло му је мали споменик. Уклесани запис сведочи да је Вукосављевић родом из Блазнаве, у Шумадији, да је 11 година служио у руској војсци и „на оглас рата с Турцима дотрчао у помоћ својој домовини, храбро се борећи…“
– Гроб са оградом и нахереним спомеником близу доње капије чачанског гробља чека заштиту. Заслужио је то Јаврем Вукосављевић, кога су красиле тачност и енергичност официра, људско поштење и неизмерни патриотизам. Свој батаљон је држао у строгој дисциплини – подсећа Свето Марковић.
Извор: Новости, Озон прес
