Немогуће је доћи у Свилајнац, а заобићи споменик Мари Ресавкињи, познат и као Споменик палим ратницима Свилајнца 1912 – 1918. године.
Споменик Мари Ресавкињи већ деценијама подсећа Свилајнчане на њихове пале суграђане у борбама које су се восиле од 1912. до 1918. године. Овај стари споменик подигнут је на иницијативу грађана, а доживео је сличну судбину као и наги Мештровићев “Победник” у Београду.
Расправе око јавних споменика, наиме, често су биле пропраћене сукобима различитих политичких, естетских и конзервативно-моралистичких мишљења.
Када су 1923. године грађани Свилајнца одлучили да подигну споменик својим палим суграђанима, основан је одбор који је прикупио добровољне прилоге у висини од 300.000 динара, а израда споменика поверена је словеначком вајару Ивану Зајцу. Сви радови били су завршени 1926. године.
Споменик је откривен 27. октобра 1926. године, на свечаности којој су присуствовали краљев изасланик и многе угледне личности.
Споменик је био у виду „пирамиде од мермера, на чијем је врху стајала од туча фигура лепе Ресавке у народној ношњи. Ресавка је у десној руци држала лучу, а у левој ловоров венац, док су јој под ногама били постављени војнички симболи – труба и добош”.
Девојка је добила име „Мара Ресавкиња”, а као модел је, наводно, послужила месна лепотица Зора Биџић-Милосављевић.
На предњој страни постамента исписано је крупним словима: „/Палим ратницима / Вароши Свилајнца / 1912–1918 / благодарно потомство.”
При дну пирамиде била су урезана имена око 400 ратника из Свилајнца, међу њима и имена оснивача „Политике” Владислава и Дарка Рибникара, који су такође отуда родом. На угловима пирамиде налазиле су се слике многих ратника, а при дну су урезана имена чланова одбора који су подигли споменик.
Међутим, Општинском одбору Свилајнца је 15. септембра 1934. године председник општине Михајло Р. Миленковић са члановима одбора поднео молбу да се на споменику биста „Девојке са буктињом у руци” замени другом, прикладнијом. Након славе коју су стекле хероине Великог рата, попут Милунке Савић, господи није сметало то што фигура девојке симболизује жртве палих мештана. Проблем је био – политичке природе!
Као мотив за овакав поступак, наиме, наведено је да буктиња у руци представља „симбол републиканизма”, а при томе, венац победе у другој руци није споменут.
Подносиоци молбе нису знали или нису узели у обзир већ постојеће сличне споменике без икаквог политичког значења како у свету, тако и код нас. Општински одбор је 3. октобра услишио молбу да се биста „Девојке са буктињом у руци” на споменику замени новом скулптуром. Против овако исхитреног решења „ројалистичке” управе су чланови Одбора за подизање споменика, месар Чеда С. Костић, инж. агрономије Јован и апотекар Војин Драшкоци, трговац Драг. Н. Илић, трговац Мита Стефановић, Душан А. Поповић и Рале С. Величковић, па чак и протојереј Богдан – Бога Љ. Петровић, 6. октобра поднели жалбу.
Оба документа су три дана касније прослеђена на разматрање Начелству Среза ресавског. Но, начелник је експресно, 9. октобра потврдио одлуку општинског одбора, а жалба одбора је одбачена.
Спор овим није окончан него је подигнут на виши ниво: комплетан материјал послат је на разматрање управи Моравске бановине у Нишу. Бан Милан Николић је 26. октобра поништио одлуку општине Свилајнац о замени статуе до окончања спора, а предмет је проследио Министарству просвете у Београду, као надлежном за питање подизања споменика. У циљу да предупреде трајно поништење њихове одлуке, упорни борци против „републиканизма” су се 30. октобра обратили Уметничком одељењу Министарства просвете, тражећи обавештење да ли је споменик уопште прошао уобичајену процедуру и добио сагласног овог тела. Службеници министарства, који су свакодневно, долазећи на посао у зграду у Краља Милана бр. 2 (Данас Вукова задужбина), на врху куполе Министарства финансија гледали „Велику Србију”, нашли су се у чуду. Како би се избегла несувисла полемика, пронађено је „соломонско” решење: одговарајући документ, наводно, није пронађен, те је Министарство просвете у децембру 1934. одлучило да забрани корекције споменика са образложењем да „ако је споменик једном одобрен, засигурно не представља симбол републиканизма или било шта слично”.
Фигура несрећне „Маре”, међутим, није успела да преживи Други светски рат – у ноћи између 7. и 8. јула 1944. је срушена и однета у непознатом правцу. Према писању Никодија Трујића и Мише Милојевића, статуу су наводно скинули четници под командом поручника Вукашина Петковића из Ресавског корпуса Југословенске војске у отаџбини и пренели је у село Гладну, где су је у локалној четничкој радионици оружја претопили. Од материјала су излили ручне бомбе, употребљене у борби са партизанима 24. јула код села Мозгово.
После ослобођења грађани Свилајнца су одлучили да обнове споменик. Наравно, ово је било време када се на „републиканске” симболе попут несрећне буктиње гледало са жаром нових политичких идеја; чак пет их је било укомпоновано у грб нове државе. Тако је ангажован вајар Лојзе Долинар, који је према сачуваном калупу Зајчевог дела излио нову статуу. Обновљени споменик је свечано откривен 29. новембра 1951. године. На новом споменику постављена је табла са урезаним текстом: „Палим ратницима / Варошице Свилајнца / 1912-1918 / Благородно потомство / Подиже овај споменик 27 Х 1926 / преко ноћ 7-8 јула 1944. уништили су / Ресавски четници, а обнови је / Грађанство Свилајнца.”
Бронзане девојке симболи Србије
Слични споменици већ су красили Србију. Најистакнутија бронзана статуа, налазила се на врху куполе здања Министарства финансија у Београду (данас Влада Републике Србије), изграђеног 1928. године. Радило се о нешто измењеној скулптури „Велике Србије” вајара Ђорђа Јовановића, изливеној још 1901. године. Статуа је представљала персонификацију Србије, приказану у виду девојке са венцем на глави, која је у десној руци држала високо подигнуту бакљу, а левом придржавала штит.
Ко је била Мара Ресавкиња
Постоји више верзија о пореклу мита о „Мари Ресавкињи”. Легенде кажу да се после косовске трагедије 1389. године ћерка једног српског племића, Мара, заједно са мајком закалуђерила у неком од српских манастира. Постоји и прича о Мари из времена Првог српског устанка, кћери Јоксе Ресавца, једног од првих досељеника са Косова. По њима, Мара је као отресито чељаде сарађивала са ресавским кнезом Петром Јаковљевићем Ерчићем и Стеваном Синђелићем у организовању отпора према Турцима и лично учествовала у неким акцијама. Коначно, постоји и верзија да се ради о девојци која се заједно са српским војницима борила у Првом светском рату и повлачила преко Албаније.
Извор: ПОЛИТИКА
