Почетком 18. века Срби су чинили већински део становништва у румунском граду Темишвару, а Срби као национална мањина и даље су у њему најмногобријнији.
Након што је 1716. године војвода Еуген Савојски ослободио Темишвар од Турака, у граду је остало око 600-700 становника, међу којима је, према попису из 1720. године, било 446 Срба. Током таласа револуција 1848-1849. године, Темишвар је постао управно седиште новоформираног подручја Војводство Србија и Тамишки Банат 1849. године. Ово Војводство бива укинуто већ 1860. године, након чега се бележи сталано опадање српског становништва у овом граду. Дана 24. новембра 1918. године, након победе на Аустроугарком монархијом, српске трупе су победоносно умарширале у Темишвар. Ипак, српска војска напушта град у јулу 1919, када је град предат Румунији, а што је накнадно потврђеном споразумом у Тријанону 1920. године.
Натпис на ћирилици у Темишвару
При повлачењу Срба из Румуније тешка борба у преговорима била је око положаја Банатске клисуре, настањене претежно Србима и са 3 српска манастира. Међутим, после разграничења са обе стране границе остало је приближно исти број Срба, односно Румуна – око 60 хиљада.
Положај Срба у у Краљевини Румунији у следеће две деценије био је добар – основане су српске новине, основане српске културне и образовне установе.У фебруару 1936. године основан је “Певачки савез” у Темишвару, као организација у чији састав је ушло свих 35 српских певачких друштава у краљевини Румунији. У Управни одбор Савеза ушли су највиђенији тамошњи Срби: председник прота Слободан Костић из Темишвара, подпредседници – Манојло Попов школски надзорник у Темишвару и Веса Росић учитељ у Варјашу, док су чланови били – Милан Николић протонамесник у Кетфељу, Милутин Манојловић уредник јединог српског листа у Румунунији “Темишварски гласник” и трговац Н. Ненадовић из Темишвара.
Послератно успостављање пријатељских односа између комунистичких Румуније и Југославије позитивно се одразило на српску мањину, иако је део Срба, покренутих ратом, прешао у Југославију. Међутим, већ 1948. године, резолуцијом Информбироа и захлађењем односа Југославије и Совјетског Савеза, дошло је до почетка најгорег доба у битисању српске националне мањине у Румунији, која је у то време била „сателит“ Совјетског Савеза. Дошло је до великих депортација Срба у Бараганску степу, гушења културног и верског живота. Додатна тешкоћа било је насељавање Румуна из остатка Румуније на напуштена имања одбеглих Немаца и других, па је румунски елемент нагло ојачан у срединама Баната где он дотле било мали или није постојао. После поновног успостављања добросуседских односа 1956. године положај Срба се поправио, али је и даље био неповољан. Гашење српских школа и културних установа, појава мешовитих бракова између Срба и Румуна, као и „тиха“ асимилација потпомогнута од власти, допринела је опадању броја припадника српске националне мањине и њеном старењу. По паду комунистичког режима у Румунији је било упола мање Срба него 50 година пре тога. Српска насеља постала су румунска, а број Срба у њима постао је симболичан.
Српска црква у центру Темишвара
Током протекле две деценије положај Срба у Румунији се поправио, иако број припадника и даље опада. Посебна тешкоћа је велика старост припадника српске мањине и тешко остварљива могућност обнове становништва.
Највећи број Срба у Румунијеи, готово једна трећина данас живи у Темишвару, где се налазе и три српске цркве.
Срби у Румунији махом су православне вере и говоре српским језиком.
Википедија/Опанак
