“Često letim po svetu različitim avio-kompanijama i, obično, kao i drugi putnici, prelistavam njihove časopise iz džepa sedišta ispred mojeg. Naravno, posle toga utvrđujem, bez lažne skromnosti, da je ,,Revija“ Jat Ervejsa, u kojoj imam privilegiju da pišem, daleko bolja od svih ostalih.
U oktobru ove godine dobio sam o tome i zvanično, naučno uverenje: Srbi su narod sa najviše samopoštovanja na svetu, glasi zaključak interkontinentalnog psihološkog istraživanja koje je sproveo Amerikanac, dr Dejvid Šmit, vanredni profesor i šef katedre za psihologiju na Univerzitetu Bredli u Peoriji, Ilinois. Po kompleksu više vrednosti iza Srba su na drugom mestu Čileanci, a na trećem Izraelci, dok su Japanci (važno je učestvovati), zauzeli poslednje mesto. Zanimljivo, Amerikanci su zauzeli veoma dobro sedmo mesto.
Tek sad mi je jasno da sam duboko u sebi to uvek osećao, ali evo, najzad sam dobio i naučnu potvrdu da smo izuzetan narod, ma šta o tome mislili zlobnici. Srpsko samopouzdanje potiče pre svega iz našeg dubokog verovanja u bajke i preziranja realnih okolnosti u kojima živimo.
U našim narodnim bajkama, koje su u svoje vreme oduševile i samu braću Grim, slabašni pastiri pobeđuju divove i žene se carevim ćerkama, otkrivaju zakopana blaga, dave troglave aždaje, a ja, i dan-danas, za svaki slučaj, poljubim svaku žabu koju uspem da uhvatim nadajući se da će se pretvoriti u princezu. Eto, naša lepa princeza, Jelisaveta Karađorđević, posle predugog izgnanstva, mada smo još uvek republika, živi najzad u Beogradu. Zar nije i to srećan kraj jedne bajke?
Zavrtimo li globus na pisaćem stolu, teško da ćemo kažiprstom moći da pritisnemo tačku na kojoj se nalazi Srbija. A i kada je pritisnemo, jagodica će nam prekriti sem naše otadžbine i nekoliko drugih obližnjih zemalja. Pa i pored toga, naše samopouzdanje, kako je to lepo otkrio profesor Šmit iz Peorije, navelo nas je da se uistoriji suprostavimo više puta svetskim imeprijama, kakve su bile Turska, Austrougarska, Treći rajh, Sovjetski savez, kome smo takođe rekli NE i to u vreme kada je bio u punoj snazi, pa čak i samoj Americi koja je svojim ,,tomahavk“ raketama jedva i pronašla gde se nalazimo na geografskoj karti.
Sedamnaest zemalja NATO pakta nije izdržalo toliku dozu naše samouverenosti pa su nas u proleće 1999. gađali bombama punih sedamdeset osam dana, sručivši na Beograd, varoši i palanke, seoske pijace i lokalne vozove više tona eksploziva nego što je palo na Hirošimu i Nagasaki, zajedno. I sve to nam nije, izgleda nimalo uzdrmalo samopouzdanje.
I ne samo to; i naši psi imaju više samopouzdanja od svih drugih pasa na svetu. Pogledajte samo: srpsko kuče od jedva deset kila težine juri, laje i grize gume šleperu od dvadeset tona!
Kada naši košarkaši osvoje srebrnu, a ne zlatnu medalju, na nekom svetskom prvenstvu ili olimpijadi, na aerodromu ih ne dočeka niko sem carinika. Srbi su tada u dubokoj žalosti, mada su u svojoj istoriji mnogo duže igrali klisa i šutirali lopte zvane ,,krpenjače“ nego što su rasli pod koševima sa košarkaškim loptama.
Uostalom, profesor Dejvid Šmit nije morao da se muči i da ispituje 17.000 ljudi iz pedeset tri zemlje sveta da bi utvrdio srpsku superiornost. Bilo je dovoljno da u bilo kojoj beogradskoj kafani, za bilo kojim stolom, čuje mnoštvo viceva o Amerikancu, Englezu, Rusu, Francuzu i Srbinu, gde ovaj, na kraju, naravno, sve nadmudri i pobedi. Da je profesor Šmit popio u podne pivo u našem lokalnom bifeu, odmah bi mu neko rekao čim bi čuo da je Amerikanac:
A znate li onaj kad su se se hvalili Amerikanac, Englez, Turčin i Srbin na šta je ko najponosniji? Ja sam ponosan na naše tepihe jer ih retko ko može priuštiti…Srbin ćuti, ćuti, pa kaže: Ja sam najponosniji na sebe samoga, veli, juče sam spavao sa jednom Engleskinjom na turskom tepihu, a CIA o tome nema pojma!
Srbi se, kao što se vidi, hvale i time da su najveći ljubavnici na svetu. Čudno je samo što nas nema više od sedam miliona, jer bi po srpskim pričama u kafani moralo da nas bude najmanje k’o Kineza. Razlog za to je svakako što su mnoge Srpkinje, kao što je poznato, najlepše žene na svetu, odveli iz Srbije stranci da im rađaju najlepšu i najsamopouzdaniju decu.”
Momo Kapor
