Ako bi Srbija ikada slavila praznik Dan nezavisnosti, 13. jul bi svakako mogao da predstavlja taj dan.
Pod predsedništvom Ota fon Bizmarka od 13. juna do 13. jula 1878. godine održan je u Berlinu mirovni kongres predstavnika tadašnjih velikih sila Nemačke, Austro-Ugarske, Francuske, Velike Britanije, Italije, Rusije i Turske. Povod za ovaj kongres bio je neposredno završeni Rusko-turski rat (1877—1878) revizija San-stefanskog mira, kao i Velika istočna kriza koja je otpočela hercegovačkim ustankom protiv otomanske vlasti 1875. godine, podržanim od Crne Gore i Srbije, a ubrzo potom i od Rusije.
Berlinskim kongresom su Rumunija, Srbija i Crna Gora dobile nezavisnost. Srbija i Crna Gora su dobile i značajna teritorijalna proširenja, ali ne i glavninu Bosne i Hercegovine, koju su velike sile dodelile na upravu Austrougarskoj. Deo Hercegovine (Nikšićko područje) dobila je Crna Gora, a deo Bosne (Novopazarski sandžak) ostao je pod turskom upravom. Crna Gora slavi ovaj dan kao Dan nezavisnosti.
Bugarska je ozvaničena kao autonomna kneževina pod otomanskim suverenitetom kojoj je znatno smanjena teritorija. Od ostatka teritorije Velike Bugarske, stvorena je Istočna Rumelija pod turskom upravom. Takođe, Makedonija je ostala pod turskom vlašću. Niz drugih turskih provincija je odvojen od Turske ili pripojen drugim državama, kao Kipar koji je dodeljen Velikoj Britaniji.
Srbiju je na Berlinskom kongresu predstavljao Jovan Ristić, političar, državnik, istoričar, uz Iliju Garašanina i Nikolu Pašića najveći državnik Srbije 19. veka. Osnivač i vođa Liberalne stranke i jedan od najmoćnijih ljudi u srpskoj politici od 1868. do 1893. Bio je namesnik u dva navrata – prvo u ime Milana Obrenovića, a kasnije u ime njegovog sina Aleksandra. Imao je moć, bio je siva eminencija.
Sve do San-Stefana knez Milan je bio slepo odan Rusiji, videći u caru svog prirodnog branioca. Kada je video da su dva rata Srbije s Turskom kao glavni rezultat imala stvaranje velike Bugarske, knez je shvatio da se srpska spoljna politika zasniva na opasnoj slovenskoj sentimentalnosti. Odlučio je da krene novim pravcem, koji će počivati isključivo na interesima Srbije. Bez poniženja za Srbiju i njenu vladu, Ristić je diskretno i obazrivo izveo zaokret ka austrijskoj spoljnoj politici. Izbegavajući žurbu i nesmotrenost, zatražio je austrijsku zaštitu i podršku, dobivši je bez uvrede za Rusiju, na koju je i dalje računao tokom svoje bečke misije i na Berlinskom kongresu.
Ministar inostranih dela Ristić odigrao je ključnu i pozitivnu ulogu. Pomogao mu je izaslanik Kosta Cukić, zajedno su bili ono najsposobnije što je Srbija tada imala. Ristićev položaj bio je težak i delikatan: pritisnut od Beča da prepusti teritorije na zapadu, a od Rusije da prepusti oblasti oko Pirota i Trna Bugarskoj na istoku. Borio se da obezbedi adekvatnu dobit za Srbiju, a da istovremeno zadrži prijateljske odnose sa obema silama. Srbija je veoma dobro prošla u Berlinu, dobila je za četvrtinu veću teritoriju. Od svih balkanskih diplomata, samo je Ristić, koji je skromno nastupao na kongresu, dobio sve što je trebalo za Srbiju, ne uvredivši nijednu silu i ostavši sa svima u dobrim odnosima.
Srbija je znatno proširena i dobila je na račun Turske četiri okruga: niški, pirotski, toplički i vranjski. Srbija je, kao i druge zemlje koje su stekle nezavisnost, trebalo da preuzme na sebe i jedan deo turskog državnog duga, ali to nije učinjeno jer tokom sledećih godina nije postignut dogovor o visini ove obaveze.
