Приметио сам“, пише читалац Душан Бојић Ивану Клајну, „да неки покрети или удружења пишу срБски, а не срПски. Колико знам, облик срБски је коришћен у хрватском новоговору у време НДХ. У чему је ствар? По мени, правилно је само српски.“
За анализу мотивације једних и других екстремиста требало би превише простора, али је јасно да ни једнима ни другима девиза није „Пиши као што говориш“ него „Пиши као што се некад писало“, пише Иван Клајн у својој колумни у НИН-у. Српски филолог, доктор наука, историчар језика, професор на Филолошком факултету у Београду и редовни члан Српске академије наука и уметности (САНУ) је ову појаву срБског патриотизма овако објаснио:
Отуда им главни кривац мора бити Вук Караџић. Не могу праве Србенде да следе тог изрода који је живео у Бечу, оженио се Швабицом, сарађивао са Словенцем, зарадио жестоке осуде српских архимандрита и митрополита.
Не могу хрватски домољуби да му опросте што је написао чланак „Срби сви и свуда“, што им је у Загреб послао Србина Даничића да покрене Речник ЈАЗУ (данашње ХАЗУ), а поготову што је за своја учења придобио хрватске језикословце, па су све до Првог светског рата, неки и касније, били убеђени вуковци.
Шалу на страну…
У наше време многи разумни критичари (оне неразумне засад оставимо по страни) истичу да је Вук погрешио у веровању да се речник и граматика модерне цивилизације могу заснивати искључиво на народном говору, прекидајући везу с дотадашњим књижевним наслеђем.
Не можемо му, међутим, замерити што је рускословенску ћирилицу заменио много доследнијим и једноставнијим писмом. Ко у то не верује, ко не признаје правила о једначењу по звучности и о губљењу сугласника, нека проба да и у Србији уведе ендехазијски „корјенопис“ (за који се и данас у Хрватској многи залажу), па ћемо писати „дружтво“, „гризти“, „сладко“, „подпуно“, „петдесет“, „шестдесет“, „гостба“, „мастноћа“, „беззвучан“ и томе слично.
НИН онлине
Једначење сугласника по звучности јесте правописна лекција где се је наше (да ли наше?) званично језикословље прописно обрукало!
Ова језикословна брука (као и све остале многобројне језикословне бруке!) проистиче са две стране:
– упорно неприхватање чињенице да у србском језику није реч најмања језичка јединица са значењем, већ да је то слово/глас;
– антисрбство дубоко уграђено/утемељено унутар САНУ.
Да сагледамо неколико примера где се једначење сугласника по звучности не врши.
Ако би у речи ПРЕДСЕДНИК (онај који напред/испред седи) вршили ову гласовну промену, добили би облик ПРЕТСЕДНИК, тада би -ТС- морало да пређе у Ц, па би ПРЕДСЕДНИК постао ПРЕЦЕДНИК (онај који напред/испред нешто цеди). Пошто би се гласовном променом битно променила суштина/ значење речи/основе, гласовна помена се, оправдано, не врши!
Ако би у речи ХРВАТСКА вршили ову гласовну промену, -ТС- би прешло у Ц и тако би ХРВАТСКА постала ХРВАЦКА. Пошто Хрватска почива на појму ХРВАТ а не на појму ХРВАЦ, гласовна промена се, оправдано, не врши.
Ако би у речи ГРАДСКИ вршили ову гласовну промену, преко облика ГРАТСКИ дибили би ГРАЦКИ. Пошто се тиме битно мења основа, и пошто би облик ГРАЦКИ могао бити довођен у везу са именом града Грац, гласовна промена се, оправдано, не врши.
Међутим, све ово се не поштује када је у питању србска национална одредница СРБ!
Иако се спорном гласовном променом битно мења Срб-суштина основе (јер је СРП жива србска реч са значењем!), гласовна промена се овде, противприродно, мора/има вршити!
Дакле, наши (да ли наши!) званични језикословци не поштују правила која су сами донели/утврдили/васпоставили!
Хрват не сме постати Хрвац, али Србин може/мора постати Српин!
Међутим, ово је само површинска, свима видљива, недоследност која не мора упућивати и на злонамерје нашег (да ли нашег?) званичног језикословља.
.
Дубоку антисрбку суштину откривамо када основе СРБ и СРП сагледамо кроз значења србских слова и двословних одредница!
СРБ = с р б = слови/закони кретањем Божјим (а кретање Божје јесте ради творног спајања!). Одавде следи да је Србин творан и писмен и да поштује Божје законе.
СРБ = с рб = слови/закони истурено. Одавде следи да је Србин истурен телом и духом усправан човек!) и да је вођа (јер су вође најистуренији).
СРБ = ср б = истурен Богу. Одавде следи да је Србин у служби србског Врховног Бога, познатог по томе што је Добри/Бели/Творни Бог који је дао Србима реч ради истине и кретање ради творног спајања. Срби јесу истинољубиви, творни, вредни…
Кад Србин постане Српин, он постаје своја сушта супротност!
СРП = с р п = слови/закони кретањем мирним/
пасивним/мртвим. Пошто је творност заснована на активном кретању/делању, следи да Српин не може бити творан.
СРП = ср п = истурен миру/пасивности/покоју. И одавде следи да Српин не може бити творан.
СРП = с (слово-/закон) + рп (рпа/хрпа = гомила људи или животиња скупљених на једном мету без реда) = слово/закон рпа = слови/закони неуређено = словом/законом неуређен. Одавде следи да је Српин неписмен, без закона и било какве уређености.
Пошто је СРП крива/грбава алатка којом људи увек раде повијених леђа, схватамо да Србин (духом и телом усправан, одважан, поносан, слободљубив и истинољубив!) постаје СРПин – човек покоран, повијених леђа, човек вечито крив и човек вечити кривац.
Бог је Србима дао реч ради истине. Видимо да творци ове противприродне гласовне примене циљано иду на то да се васпостави лаж на србску штету.
Реч од Бога носи велику/високу енергетску вредност. Називајући себе Српима, Срби своју божанску творну и истинољубиву енергију претварају у робску, пасивну, неактивну, тј. постају туњави/никакви/безлични/сервилни…
Позивам све Србе да се боримо против лажи, само тако можемо остати Срби!
Потпуно се слажем са првим делом, али ово се разумно мора предочити ширим круговима тако да треба избацити у образлагању овај задњи део текста. Битан је крајни циљ.