Primetio sam“, piše čitalac Dušan Bojić Ivanu Klajnu, „da neki pokreti ili udruženja pišu srBski, a ne srPski. Koliko znam, oblik srBski je korišćen u hrvatskom novogovoru u vreme NDH. U čemu je stvar? Po meni, pravilno je samo srpski.“
Za analizu motivacije jednih i drugih ekstremista trebalo bi previše prostora, ali je jasno da ni jednima ni drugima deviza nije „Piši kao što govoriš“ nego „Piši kao što se nekad pisalo“, piše Ivan Klajn u svojoj kolumni u NIN-u. Srpski filolog, doktor nauka, istoričar jezika, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) je ovu pojavu srBskog patriotizma ovako objasnio:
Otuda im glavni krivac mora biti Vuk Karadžić. Ne mogu prave Srbende da slede tog izroda koji je živeo u Beču, oženio se Švabicom, sarađivao sa Slovencem, zaradio žestoke osude srpskih arhimandrita i mitropolita.
Ne mogu hrvatski domoljubi da mu oproste što je napisao članak „Srbi svi i svuda“, što im je u Zagreb poslao Srbina Daničića da pokrene Rečnik JAZU (današnje HAZU), a pogotovu što je za svoja učenja pridobio hrvatske jezikoslovce, pa su sve do Prvog svetskog rata, neki i kasnije, bili ubeđeni vukovci.
Šalu na stranu…
U naše vreme mnogi razumni kritičari (one nerazumne zasad ostavimo po strani) ističu da je Vuk pogrešio u verovanju da se rečnik i gramatika moderne civilizacije mogu zasnivati isključivo na narodnom govoru, prekidajući vezu s dotadašnjim književnim nasleđem.
Ne možemo mu, međutim, zameriti što je ruskoslovensku ćirilicu zamenio mnogo doslednijim i jednostavnijim pismom. Ko u to ne veruje, ko ne priznaje pravila o jednačenju po zvučnosti i o gubljenju suglasnika, neka proba da i u Srbiji uvede endehazijski „korjenopis“ (za koji se i danas u Hrvatskoj mnogi zalažu), pa ćemo pisati „družtvo“, „grizti“, „sladko“, „podpuno“, „petdeset“, „šestdeset“, „gostba“, „mastnoća“, „bezzvučan“ i tome slično.
NIN online
Jednačenje suglasnika po zvučnosti jeste pravopisna lekcija gde se je naše (da li naše?) zvanično jezikoslovlje propisno obrukalo!
Ova jezikoslovna bruka (kao i sve ostale mnogobrojne jezikoslovne bruke!) proističe sa dve strane:
– uporno neprihvatanje činjenice da u srbskom jeziku nije reč najmanja jezička jedinica sa značenjem, već da je to slovo/glas;
– antisrbstvo duboko ugrađeno/utemeljeno unutar SANU.
Da sagledamo nekoliko primera gde se jednačenje suglasnika po zvučnosti ne vrši.
Ako bi u reči PREDSEDNIK (onaj koji napred/ispred sedi) vršili ovu glasovnu promenu, dobili bi oblik PRETSEDNIK, tada bi -TS- moralo da pređe u C, pa bi PREDSEDNIK postao PRECEDNIK (onaj koji napred/ispred nešto cedi). Pošto bi se glasovnom promenom bitno promenila suština/ značenje reči/osnove, glasovna pomena se, opravdano, ne vrši!
Ako bi u reči HRVATSKA vršili ovu glasovnu promenu, -TS- bi prešlo u C i tako bi HRVATSKA postala HRVACKA. Pošto Hrvatska počiva na pojmu HRVAT a ne na pojmu HRVAC, glasovna promena se, opravdano, ne vrši.
Ako bi u reči GRADSKI vršili ovu glasovnu promenu, preko oblika GRATSKI dibili bi GRACKI. Pošto se time bitno menja osnova, i pošto bi oblik GRACKI mogao biti dovođen u vezu sa imenom grada Grac, glasovna promena se, opravdano, ne vrši.
Međutim, sve ovo se ne poštuje kada je u pitanju srbska nacionalna odrednica SRB!
Iako se spornom glasovnom promenom bitno menja Srb-suština osnove (jer je SRP živa srbska reč sa značenjem!), glasovna promena se ovde, protivprirodno, mora/ima vršiti!
Dakle, naši (da li naši!) zvanični jezikoslovci ne poštuju pravila koja su sami doneli/utvrdili/vaspostavili!
Hrvat ne sme postati Hrvac, ali Srbin može/mora postati Srpin!
Međutim, ovo je samo površinska, svima vidljiva, nedoslednost koja ne mora upućivati i na zlonamerje našeg (da li našeg?) zvaničnog jezikoslovlja.
.
Duboku antisrbku suštinu otkrivamo kada osnove SRB i SRP sagledamo kroz značenja srbskih slova i dvoslovnih odrednica!
SRB = s r b = slovi/zakoni kretanjem Božjim (a kretanje Božje jeste radi tvornog spajanja!). Odavde sledi da je Srbin tvoran i pismen i da poštuje Božje zakone.
SRB = s rb = slovi/zakoni istureno. Odavde sledi da je Srbin isturen telom i duhom uspravan čovek!) i da je vođa (jer su vođe najistureniji).
SRB = sr b = isturen Bogu. Odavde sledi da je Srbin u službi srbskog Vrhovnog Boga, poznatog po tome što je Dobri/Beli/Tvorni Bog koji je dao Srbima reč radi istine i kretanje radi tvornog spajanja. Srbi jesu istinoljubivi, tvorni, vredni…
Kad Srbin postane Srpin, on postaje svoja sušta suprotnost!
SRP = s r p = slovi/zakoni kretanjem mirnim/
pasivnim/mrtvim. Pošto je tvornost zasnovana na aktivnom kretanju/delanju, sledi da Srpin ne može biti tvoran.
SRP = sr p = isturen miru/pasivnosti/pokoju. I odavde sledi da Srpin ne može biti tvoran.
SRP = s (slovo-/zakon) + rp (rpa/hrpa = gomila ljudi ili životinja skupljenih na jednom metu bez reda) = slovo/zakon rpa = slovi/zakoni neuređeno = slovom/zakonom neuređen. Odavde sledi da je Srpin nepismen, bez zakona i bilo kakve uređenosti.
Pošto je SRP kriva/grbava alatka kojom ljudi uvek rade povijenih leđa, shvatamo da Srbin (duhom i telom uspravan, odvažan, ponosan, slobodljubiv i istinoljubiv!) postaje SRPin – čovek pokoran, povijenih leđa, čovek večito kriv i čovek večiti krivac.
Bog je Srbima dao reč radi istine. Vidimo da tvorci ove protivprirodne glasovne primene ciljano idu na to da se vaspostavi laž na srbsku štetu.
Reč od Boga nosi veliku/visoku energetsku vrednost. Nazivajući sebe Srpima, Srbi svoju božansku tvornu i istinoljubivu energiju pretvaraju u robsku, pasivnu, neaktivnu, tj. postaju tunjavi/nikakvi/bezlični/servilni…
Pozivam sve Srbe da se borimo protiv laži, samo tako možemo ostati Srbi!
Potpuno se slažem sa prvim delom, ali ovo se razumno mora predočiti širim krugovima tako da treba izbaciti u obrazlaganju ovaj zadnji deo teksta. Bitan je krajni cilj.