Двопређне чарапе један су од националних симбола Србије и аутентичан предмет књажевачког и тимочког краја. Израђују се техником плетења вуне, на пет игала.
У самој њиховој изради увек се користе традиционалне боје, па се вуна боји на старински начин. Плету се од врха стопала према пети. Од маште плетиља зависи какве ће се шаре наћи на чарапама. Обично су то мотиви из природе: птице, цвеће, звезде, а на некима има и геометријских фигура.
Данас у селима има мало сачуваних двопређних чарапа и тек понека жена зна њихову технику плетења. За плетење једног пара двопређних чарапа потребно је седам радних дана, ако се дневно плете по 10 сати. Од других вунених чарапа двопређне се у многоме разликују по начину производње тј. плетења, по ком су и добиле име. Плету се од две нити црне и црвене боје које дају основну орнаментику-шару, а јарке природне боје користе се за богате украсе.
Двопређне чарапе су део народне ношње тимочког краја на којима је, као ни на једном делу ношње, долазило до изражаја стваралаштво и умешност плетиље, а имале су и изузетну практичну примену. Представљале су луксузан предмет, чиниле важан део мираза, као и опреме која је пратила покојника, а носиле су се у најсвечанијим приликама. И данас, с обзиром на количину труда ког је потребно уложити за њихову израду, продају се по ценама од 3000 динара па навише.
Двопређне чарапе за мушкарце и жене, као и за девојке и децу разликују се по шарама. Најлепше шаре налазиле су се на видљивим деловима, али неретко су украшавани и остали делови чарапа.
У Завичајном музеју Књажевац као стална поставка могу се видети двопређне чарапе из периода од 18. до 20. века. Ова у свету јединствена збирка броји близу хиљаду пари чарапа, а највећи број чарапа прикупио је и завештао Музеју брачни пар Видосава и Светозар Поповић, који су били учитељи у старопланинским селима, још пре Другог светског рата.
Осим што су практичан и декоративан предмет, оне су извор за проучавање орнаментике, шара и мотива у српском фолклору.
Опанак
