Српска шљива прави је домаћи бренд међу воћкама. Она чини 40% стабала у Србији.
У Србији се гаји велики број сорти, од аутохтоних, чији је типичан представник шљива пожегача, прастара и аутохтона српска сорта шљиве, па до најплеменитијих.
Прва у јулу крече чачанска рана, али и одомаћена немачка сорта рутгештетер. Затим средином месеца пристиже калифорнијска плава шљива, а крај месеца и цео август резервисан је за домаће сорте: тимочанку, чачанску најбољу, чачанску лепотицу, чачанску родну… У септембру нам стиже најбоља од најбољих, оригинална, домаћа, српска шљива пожегача, али, ту су и руска шљива и амерички стенлеј.
Од других сорти у Србији се по где-где гаје и: аженка, белошљива, викторија, дреновка, зелена ренклода, илињача, империал, Италијанка, метлаш, Моравка, нансијка, папрачанка (дебељача), президент, ситница, трновача, фрушкогорска бела, цимерова рана, црвена ранка, џанарика…
Процењује се да аутохтоне сорте, чији приноси осцилирају и лошијег су квалитета, чине половину укупног броја стабала. Откуп шљиве се креће од осам одсто до 15 одсто укупне производње, а веома мале количине се продају у свежем стању.
И не воле само Срби у Србији српску шљиву. Српске сорте шљиве су међу водећим у Чешкој, а једна од најзаступљенијих је чачанска лепотица.
Ипак, аутентична и најстарија сорта шљиве са наших простора је чувена пожегача (маџарка, бистрица). Ова прастара одомаћена сорта, кроз историју је увек била најзаступљенија међу сортама шљива у Србији. Сматра се најквалитетнијом сортом шљиве уопште, мана су јој само релативно ситни плодови, али велики проблем у њеном гајењу представља изузетно изражена осетљивост према вирусу шарке шљиве, која угрожава сам опстанак сорте.
Дебло пожегаче је осетљиво на измрзавање, нарочито на југозападним положајима. Круна је густа, пирамидална, и одликује се великом носивошћу. Гране су еластичне и ретко се ломе под теретом плода. Може се калемити на џенарику и белошљиву. Касно листа, нарочито клонови познати у народу као познице.
Цвета касно и експлозивно, а један пупољак садржи 1,3 цвета. Самооплодна је, па може да се гаји у моносортним засадима без опрашивача. Почиње да рађа у четвртој години и, уз примењену пуну агротехнику, рађа редовно и обилно.
Сматра се да је у Европу (Грчку) дошла још пре нове ере. Некада је била водећа сорта шљиве код нас. Сазрева крајем августа и почетком септембра а на већим надморским висинама и касније. У хладњачама се плод може чувати до месец дана.
Шта даље са овом сортом, велика је дилема не само код произвођача већ и од научних институција, управо због њене преосетљивости на вирус шарке. Пожегача је пронела славу српског шљиварства по свету. Највећу експанзију имала је крајем 19. и почетком 20. века. Тада се пожегача у Србији производила у великим количинама, сушила, прерађивала у пекмез и ракију и извозила по целом свету. Године 1917. откривен је вирус шарке шљиве у Ћустендилу у Бугарској и од тада почиње пропаст и нестајање пожегаче као сорте.
У Србији, ова сорта се до данашњих дана највише задржала у њеним западним деловима. Источна, централна и јужна Србија скоро да немају пожегаче и здравих стабала која имају економску оправданост гајења.
У ваљевском крају и осталим деловима западне Србије пожегача се највише гајила и ширила шездесетих година прошлог века. Тада су на имањима задруга прављени већи комплекси земљишта на којима су подизани засади пожегаче. Поред засада, у скоро свакој задрузи прављене су и индустријске сушаре за сушење плодова. Сада тих засада нема, они су покрчени, земља враћена бившим власницима, а сушаре порушене или ван функције. Нестале су велике површине под шљивом пожегачом.
У производњу је уведена америчка сорта стенлеј, сорта крупнијег плода и толерантна на шарку. Она се брзо ширила по Србији и са собом носила вирус шарке који ће се касније раширити по целој земљи и допринети убрзаном пропадању пожегаче.
Када сви Срби једнога дана буду стали под једну шљиву, како каже стара народна изрека, ни та шљива, по свему судећи, неће бити српска.
opanak.net, zdravasrbija.com
