У великој Белоцркванској котлини, омеђеној Вршачким планинама и горостасним Карпатима, налази се велика варош. Са свих страна је обгрљена рекама. У даљини се плави Дунав, а изблиза су је обгрлили Караш и Нера.
Градић Бела Црква је добио име по старој белој црквици на коју су први досељеници наишли. Прелепих живописних пејзажа, зелених бујних паркова, отмених барокних фасада, традиционалног Карневала цвећа и добрих вина, Бела Црква, због своје необичне лепоте прозвана “војвођанском Венецијом”, као мали рај одудара од равница и непрегледних поља жита јужног Баната.
Али оно што је чини још лепшом и даје посебну драж јесу језера која су се угнездила на њеним бујним зеленим пољима. Белоцркванска језера састоје се од 7 већих и више мањих вештачких језера. Сва ова језера су вештачка. Настала су због експлоатације шљунка са дна Панонског басена још почетком 20. века. Њихова прозирна вода црпи се из артешких бунара и поџемних извора, отуд чистоћа и бистрина. Ако им се приближите, могуће је видети богат рибљи свет који живи у плаветним дубинама. Овде ћете наћи и смуђа, и шарана, и сома, амура и штуку. А све то на само сто километара источно од Београда.
Главно језеро је најближе Белој Цркви. Оно је и најстарије и од њега је почело извлачење шљунка. Данас је најпопуларније за одмор и опуштање, па лежати на обали и посматрати како се беле једрилице клобуче над таласима ношене ветром, носи са собом дах лета и врелих дана када нас природа својом топлином највише отвара ка себи.
Врачевгајско језеро је лети такође испуњено веселим пљускањем таласа купача. Оно је посебно јер има острво које као малени брод стоји уз обалу и повезано је са њом дрвеним мостом. На њему дрвеће баца велики хлад па нема ништа лепше сакрити се од јарког сунца и посматрати чамце како плутају по мирној води која се светлуца под сунчевим зрацима.
Шљункара је највеће језеро. И оно је пуно живота у току летњих дана. И оно има острво, али и много скривених увала нетакнуте природе. А вода међу врбама које са обале спуштају своје дуге тужне гране у саму воду, тихо шуми и мами на сан, сладак и окрепљујућ, какав само природа уме да направи кад нас успављује својим нежним звуцима.
Прави мали рај за аласе представља Шаранско језеро. И само му име каже да као да је предодређено за риболов. Оаза мира усред плаве воде и високог зеленог дрвећа, чини га правим бисером међу језерима Беле Цркве.
Ново језеро се усамљено таласа међу бујним дрвећем. Закони природе, која је овде неометана од стране човека, праве бурне догађаје у биљном и животињском свету. И само наизглед је све мирно. Испод површине рибе пливају и повремено ремете површину воде не би ли уловиле понеког инсекта, барске корњаче лагано се гегају по мокрој обали, гладне роде прелећу, жељне доброг ручка, док понека чапља стрпљиво чека свој улов. И док уз обалу шуме високи платани, јасенови и брезе, сва природа буја у својој лепоти.
Око Малог језера биљке су направиле своје царство. Зелена вода која задире у шеваре и високу траву бруји од живота под њом. И само он нарушава тишину коју покаткад прекине крекетање жаба или тихо шуштање трске коју прави скривена птица.
И тако кроз године, од пролећа кад се сва природа буди и расцветава, преко врућих лета пуних живота, до јесени и тихог умирања природе, до зиме и њене тишине и хладноће. Па и језера, љуљушкају се са својим хладним водама и сањају о сунчаним данима и брујању живота на својим обалама.
