У нашем народу псовке заузимају велико и значајно место. Оне не само да су одраз унутрашњег стања љутње и беса и већ се псује и када се нечему или некоме обрадујемо, најчешће када видимо некога ко нам је драг. Порекло псовања у српском народу није тачно познато, али се, према неким изворима, сматра да су Срби попримили навику псовања од Мађара.
Некада се сматрало да су кочијаши велики мајстори псовања, па и дан данас постоји изрека за некога ко много и сочно псује да псује као кочијаш. Псовке узречице и псовке изговорене у шали бацају ружну слику на онога који псује, а псовке изговорене у бесу љутњи могу често довести до свађе, па и туче.
Иако је псовање, пре свега, привилегија мушкараца, све је више жена које се, у данашње време, служе овим ”сочним” нашим изразима.
Раније када неко неком опсује Бога или Христа, обично му овај одговори: Што псујеш Бога, поред толиких женских светаца, а понеко, кад опсује неко божанство, тргне се, скине капу, прекрсти и каже: Боже, опрости ми грешном и мом поганом језику.
Има оних који су нарочито осетљиви када им неко опсује жену, сестру или мајку и тада најчешће долази до туча.
Најчешће се псује: мајка, отац, сестра, жена, дете, прија, свастика, слава, преслава, хлеб, погача, фамилија, свећа, сунце, сунце калаисано, све мртво, све живо у кући, све мртво и живо, читуља, сорта ђаволска, све до кучке и мачке, затим Бог отац, божија матер, Христ Бог, лоза материна, семе материно, дете крваво. Псује се и са глаголом, и без глагола (мајку ти твоју) и са скраћеном верзијом глагола (‘бем ти ‘леба).
Осим псовки, у љутини се говоре и погрдне речи, као на пример: стрвино, несрећо, ђубре, мрцино, матори, ћелавко, коњу, воле, шашавко и др.
